Разредна настава

Дневник једне учитељице

ТРЕЋЕ СВЕТОИЛИЈСКО ВЕЧЕ У ПЕЧЕЊЕВЦУ

30. јул 2016. Печењевце 

Огњана Марија 2016. Вече. Топло али пријатно.  Двориште Дома културе у Печењевцу. Дугогодишња традиционална манифестација Културно лето „Светоилијске вечер 2016“. Столице  на асвалтном платоу између два травњака поређане дворедно.  Под конац.  Као у авиону. Све плаве.

Пристижу и гости – учесници треће вечери од 5 колико траје ова манифестација. У Томином Печењевцу. Духовно вече јер је посвећено духовној музици и лепој писаној речи. Пристиже и публика, грађани Печењевца.

Домаћини, Дејан Марковић, директор Дома, Биљана Павловић, координатор организатор свих културних дешавања, остало особље, сви су ту, сви насмејани, ведри, гостопримљиви, поздрављају госте, сваком пожеле  срдачну и топлу добродошлицу.1

Програм отвара Биљана Павловић, жена коју краси учитељска креативнот да осмисли, истрајност да оствари своју замисао у великој палети озбиљних кулрурних дешавања у овом малом али живом селу, и домаћинско умеће и топлина да организује,  осмехом дочека, изнесе и испрати сваки догађај. Најављује Градски хор из Алексинца под диригентском палицом младе амбициозне професорке музике, рођене баш овде, у Печењевцу. А амбиције и љубав према свом послу су чудо. Марија је из Печењевца. Живи са породицом у Нишу, ради у ОШ „Бранко Радичевић“ у Брестовцу, спрема и диригује Градским хором у Алексинцу, успут – негује малену дивну жива ватра девојчицу, путује на посао на југ око 25км и још више на север да припрема и диригује хором. И све стигне. Е, то не може свако.2

А кад хор запева, дивота, милина слушати. И то није цео хор ту. И није у акустичној сали, него напољу на отвореном. Песме праве, старе, истовремено поезија и глас за душу. Без оркестарске пратње. Само диван, топао и нежан сноп мелодија људског гласа разли се кроз тиху и топлу летњу ноћ. Мелем за душу.

Између сета хорских руковети наступали су песници својим песничким тренуцима утканим у стихове, да посебни животни тренуци не испаре,  да се не забораве, да доките ово дино музичко вече, Стихови Мимице Костић и Зорана Јовановића из Лесковца, Вере Цветановић из Бабушнице, професорке српског језика и песникиње која стигне да обогати многе песничке вечери и манифестације по Србији, својим или ђачким стиховима из своје Песничке радионице коју већ годинама успешно води у својој Бабушници и Радунка Дуна Богдановић из Брестовца.

3

За крај програма изненађење – хорски обрађена песма Бранка Томе Здравковића, поклон његовим Печењевчанима и свима који воле његову песму и певање и радо је и данас слушају, а таквих је много на овим балканским просторима. Заиста, диван крај ове дивне печењевачке вечери.

Дејан Марковић, директор Дома културе је захвалио присутнима и гостима за присуство и позвао их да у још већем броју присуствују и следећим вечерима.

А публика! Печењевачка публика је нешто посебно што морам да истакнем и похвалим. Све време, од почетка до краја вечери, пажња на високом, савршеном нивоу, као да су у Опери а не под ведрим печењевачким небом. Ни жагор, ни шапат да се чује. Свака част, Печењевчани. Дивни сте. Онај здрав, нормалан и очекиван смех након Зоранових песама на нашем локалном језику, Залупајка, Тутка и Ненајешник је очекиван јер Зоранов је и циљ да насмеје слушаоца, а смех је лек.

И не, на крају није био крај. Док се публика разилазила, зачуше се звуци наше дивне старе традиционалне музике, па коло, па она алексиначка хорска омладина предвођена Брком се ухвати у коло. Придружи им се и Биља. Вече је лепо протекло и завршило се. Опустила се. Разиграше се, оплетоше по дворишту, и… тако до поноћи.  

Ово је Србија!

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

 

 

 

 

Оставите коментар »

Професионално опредељење – учитељ од рођења.

МОЈА ПРИЧА

„Аутобиографски записи“, Радунка Дуна Богдановић

Још у време најранијег детињства, пре поласка у школу, у свакој игри коју бисмо као деца осмислили, ја бих увек била учитељица. Moj први учитељ био ми је мој стриц Данило звани Дане. Свега седам година старији од мене, основношколац једини из махале, ауторитет. Прво ме је научио да читам, пишем и рачунам. Онда би ми из својих старих читанки задавао домаћи задатак – учење песмица напамет. Сећам се да сам стално под мишком носила једну кутију попут футроле и у њој књиге из којих сам учила док сам јурила за овцама или у паузи између игара са осталом децом. Увече би стриц Дане проверавао да ли сам и колико научила. То моје учење није било морање, већ задовољство. Он је то осетио и посвећивао ми пуну пажњу. Уживео се у улози учитеља исто онолико колико и ја у улози ђака.

Једне јесени кренула сам стварно у школу. Првог дана у школу ме је одвела моја прабаба, баба Симка. После дугог пешачења ушли смо у једно велико двориште у коме је било много деце. Како ја на својој планини нисам навикла на много деце, то ме мало збунило, вероватно и уплашило, па сам све јаче стезала баба Симкину руку и гурала се уз њу. У једном тренутку пришла нам је једна прелепа млада жена, помиловала ме по коси и рекла:

– Како си ти лепа девојчица! Сигурно си првак! Како се зовеш?

– Дуна, – промуцала сам.

– Како?

– Дуна, поновила сам.

– Дуна! Јел ти то право име? – нежно  али са чуђењем у гласу питала је гледајући час у мене, час у баба Симку.

Баба Симка је прво потврдила, па се досетила да ми је то надимак, готово једва се сетила мог правог имена и најзад су се споразумеле да сам Радунка Ђокић и да сам из Маковишта.

– Радунка, ја ћу бити твоја учитељица, – рекла је жена, помиловала ме још једном, разменила још неколико речи са баба Симком и отишла.

Баба Симка ми је нешто објашњавала, али је ја уопште нисам ни слушала, ни чула. Са дивљењем и одушевљењем сам гледала за својом прелепом учитељицом у јакни боје цигле и мислила на њен топао поглед и нежан глас.

Тада сам одлучила: кад порастем, стварно ћу бити учитељица. 

Од тога дана живот ми се скроз променио. Пут до школе, дуг скоро шест километара, био је пун опасности. Низ планину стрм, целом дужином кроз густу шуму, нигде куће и људи, а кад се спустимо у реку, нигде моста а ми морамо да је прелазимо на неколико места на којима су постављена обична, уска, скоро иструлела брвна. У пролеће и јесен Гарваница надође, преплави их и већину однесе. Тада се ухватимо за руке и уз једвите јаде, саплићући се о узнемирено камење и борећи се са набујалом реком, једва некако пређемо на другу страну. Зими се брвна заледе, сијају као да су од стакла. Тада изујемо пиротске гумене опанке и у вуненим чарапама, некако савладамо брвна. Колико ми је пута само застао дах над Гарваницом, залеђеном или надошлом, мутном и бучном, то сам Бог зна. А током зиме, свакодневно, моје место у учионици било је поред топчог брбљиве фуруне. Ту би ме учитељица редовно посадила како би могла да ми се осуши мокра одећа и обућа. Како су зиме тада биле снеговите и хладне, најчешће су ногавице мојих панталона од „ђавоље коже“ биле толико смрзнуте да сам имала осећај да сам на ногама навукла ћунке. Поред разбубњале фуруне ногавице су се размрзавале и цедиле а по даскама већ похабаног, масног и потамнелог бродског пода, испод моје столице често би се због тога разлила барица.  

Тако ми је дан пролазио у разноразним изазовима и авантурама на путу до школе и назад.

Увече, уз помоћ лампе или гасарчета кад је мајци потребна лампа за плетење или ткање, чекало ме је учење и писање домаћих задатака, ујутру тестије и кантице да донесем воду са кладенца, добар километар удаљеног од куће а недеља, празници и летњи распусти су били резервисани за чување стоке и помоћ мајци око пољопривредних послова.

Моја летовалишта у време распуста била су пландишта, пашњаци, шума, Долина и моја увек атрактивна и разноћудна река Гарваница.

 

1

                                                     Моја родна  кућа у зимској одори

Све сам ја то умела да упакујем у свој радни дан и да уз то, вредно и предано учим. Моја учитељица Душанка и њен супруг, Никола Качаревић, наставник српског језика, били су моји идоли за будуће професионално опредељење. Просто сам их обожавала, а они су се поносили са мном и мојим учењем.

Кад сам стигла у осми разред, у време кад је требало одлучити се за упис у средњу школу, настали су проблеми са мојим родитељима. Они су одлучили да ја идем у медицинску школу и тачка. Учитељска школа дуго траје,  читавих пет година, могу због тога остати уседелицаса то је тада била велика срамота за породицу,  тешка је школа а Алексинац и Врање су далеко, тамо немамо никог свог који би ме контролисао да ли учим и како се понашам, хоћу ли уопштемоћи да је завршим…? Медицинска школа је у Лесковцу, траје краће, тата ради у том граду па би ми био увек „за петама“, а осим тога, лечићу их кад се разболе. Из угла родитеља, аргументи прави, оправдани. Нису помогле ни моје молбе, ни плакање, ни образложења да медицински посао нити волим, нити хоћу, нити могу да га обављам.

Мој последњи адут била је претња да ћу их пријавити милицији што ме силом терају да упишем школу коју не волим. Тата се на то само насмејао.

На крају, кад ми и то није упалило, избегавала сам о томе да разговарам. Била сам очајна, беспомоћна, и како се приближавао крај школске године, постајала сам све ћутљивија и тужнија. Моји родитељи су то протумачили као да сам се помирила са судбином.

Осми разред сам завршила са одличним успехом. Нисам се радовала, чак ми је било свеједно. Зар је важан успех ако не могу да упишем школу коју волим и ако не могу да радим посао који волим изнад свега? Тако сам једног дана села наспрам своје мајке, дуго ћутала и најзад, готово сломљено, промумлала:

– Добро, мамо. Упишите ме у ту вашу медицинску школу. Али само да знаш, кажи и тати, завршићу је, неће ми то бити проблем, али после нећу да радим. Предаћу вам диплому па с њом радите шта хоћете. Не могу то, не могу са болеснима, умрлима, свакаквима. Донећу вам диплому и готово. Нећу да радим. Кажи то и тати да се после не љути.

Мајка ме само гледала, ништа није рекла.

Следеће суботе, кад је тата дошао са терена где је радио као грађевински радник, њих двоје су ушли у собу. Док сам, седећи на троношцу, лактова ослоњених на колена и главе заривене у дланове, размишљала како ћу и шта даље и какав ће ми смисао имати будући живот кројен по мери мојих родитеља, пренуо ме татин грмећи глас:

– Дуно, дођи овамо!

Готово је, помислила сам, невољно улазећи у собу. Следи коначна пресуда о доживотној робији.

Села сам на кревет и сагнуте главе чекала изрицање пресуде.

– Слушај ме добро! Ти знаш да учитељска школа траје пет година, а ти си женско дете. Знаш да је далеко, тешка је и скупа а ми немамо паре, не можеш често ни ти да долазиш кући, ни ми да долазимо код тебе – говорио је тихо, споро и некако као туђим гласом.

„Знам, знам све. Знам, кажи већ једном и пустите ме на миру“, мислила сам у себи док су ми неки жмарци, мрави и јад играли у грудима и желуцу рушећи ми и последње трунке наде.

– Мајка и ја смо одлучили – наставио је отац – да, пошто толико волиш, ипак упишеш учитељску школу…

У неверици, подигла сам главу, разрогачила очи, зинула од чуда а из мене је излетело:

– А???

– То што си чула. Спреми се за пријемни и упиши учитељску школу. Али пази, води ред шта радиш. Бићеш сама. Неће бити лако. Ми немамо паре. Мајка мора да прода јагањце и овце да би те уписали и да би ти купили неки јефтинији инструмент за музичко. Моја радничка плата је мала, и сама знаш да и овде, сви на окупу, једва излазимо на крај, а како ћемо од јесени, не знам. Мучићемо се и ми и ти, али мораш да је завршиш. Немој после да ми се жалиш и налазиш оправдања. Све што можеш од хране, носићеш одавде, мораћеш сама да спремаш. Муке су то, знамо ми. Мајка ће највише да пати. Каже да више неће да јој се услади једење све док размишља да ли ћеш ти имати шта да једеш или ћеш трпети гладна, али то је. Тако је то чим деца почну да излећу из гнезда.

И даље сам буљила час у једног час у другог не верујући у оно што чујем. Најзад су ме, мајкин забринут поглед и очев озбиљан, превише тих глас за његову нарав, уверили да је оно што чујем, истина. Први пут после дужег времена вратио ми се  и засијао осмех на лицу.

Одједном сам поново оживела. Све сам им обећала и са свим условима се сложила. Важно ми је било само то да ћу остварити своју тада једину жељу.

Живот ми је тог тренутка поново добио смисао.

Остварићу свој сан.

 

 

1 Коментар »

И ДАЉЕ ТЕ УБИЈАЈУ, ОТАЏБИНО МОЈА

И даље те убијају, отаџбино моја,

убијају те чиме год стигну – и туђини

и наши,

ваздухом и водом,

храном и речима,

мислима и болештијама,

делима и неделима,

и кад си будна и кад спаваш

убијају те,

ни правда, ни Бог,

ни јуче, ни сутра,

ништа их не плаши.

 

Деценијама те убијају,

убијају ти памћење и гуше сећања,

карикирају ти знаност и тамниче наду,

протерују ти младост и черече старину,

погане ти језик и ћердају дедовину,

обећавају ти рај а сеју беду,

робови ко аветиње улицама ходе,

жедну те преко воде преводе

и туђини и наши

и ништа их не плаши.

 

Што мање имаш, све те више музу,

копају ти куће, школе празне,

једино болнице и гробља пуне,

руше братске мостове а душманске граде,

млате мочугом а не дају да плачеш,

срце ти ваде да га пресаде

у неке туђе груди,

у душманске те канџе воде

и туђи и наши

и ништа их не плаши.

 

И туђинима и нашима,

у очима само дукати сијају,

кадија те тужи, кадија ти суди,

отаџбино моја,

све за твоје добро сутра, кажу,

а сутра више нема јер га данас убијају

и туђини и наши

и ништа их не плаши.

Радунка Дуна Богдановић

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!

Оставите коментар »

НАЈЛЕПША СРПСКА ЗДРАВИЦА

ЗДРАВИЦА НАРОДУ СРПСКОМ
Љубивоје РШУМОВИЋ

Народе, нека ти здравица ова
Буде уместо благослова

Што год радио деца ти се рађала

И када певао и када сневао
И када мукама одолевао
Деца ти се рађала

И када ратио и када патио
И када памтио па вратио
Деца ти се рађала

Није богат ко има волова
Већ кћери и синова
Није силан ко има пушака
Већ колевки

Нек љубав надјача
Нек не буде плача
Осим дечијег

И када учио и кад се мучио
И када свету тајну докучио
Деца ти се рађала

Силни нек се свађају
Слаби погађају
А теби нек се рађају

И када љубио
И кад огрубио
И када главу с рамена губио
Деца ти се рађала

А даће бог да роди зоб
И узри клас па да буде
И за коње и за нас


И када свеца славио
И када школу правио
И кад се у чуду чудом бавио

Деца ти се рађала
Народе српски!

АМИН!

Zdravica

Оставите коментар »

Sad mi maca došla na vratanca

Došla mi maca na vratanca,

deluje mi malo jadna,

ili joj je noćas hladno,

il` je žedna, ili gladna. 

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

Оставите коментар »

Kiša izgubila orijentire

5. avgust 2014.

Opet nebeski topovi i paljbe,

opet pljušte slapovi kiše,

Jes` da su dosadni i teški

al` se posle paljbe lepše diše!

1 2 3 IMG_5466 IMG_5468 IMG_5470 IMG_5471

 

 

Оставите коментар »

Varljivo leto

7. jul 2014.

E, vala, moram da ga javno izvikam! Ovo više, stvarno, nema smisla! Ovo li je leto?! Ovako varljivo, bez  uobičajenih pravila o ponašanju?! Agresivno i bahato! Rušilačko! Nemaš poverenja ni u jedan njegov dan! Ne znaš kakve zloće će nam poslatu ujutru, ni uveče, a još manje usred noći kad mu niti je vreme, niti ima smisla da nam, to što radi, radi iza leđa, podmuklo, dok spavamo i nemamo mogućnosti da mu se suprotstavimo!

Pa noćas, posle ponoći i pred jutro je ludelo i mahnitalo!

Onda je ponovo krenulo danas oko 18,30 sati! Najpre vetar! Sve luđi i razgoropađeniji! Ne da da pozatvaram vrata i prozore! Gura kao izbezumljen! Jedva savladah vrata na sobi da bih zatvorila ona na terasi! Da me iz rođenog stana ne odnese! Ludi sve jače!  Smračilo se! Smušilo! Stuntilo, što bi rekla moja baba! Nakostrešilo sa svih strana! Tutnji najpre podmuklo, kao iz podzemlja da dolazi! Zatimsve glasnije i otvoreno! Prepliću se mrežaste munje po nebu sve do same zemlje! Besne gromovi na sve strane! Kao da se krši sve živo i neživo! Uz sve to, pljusak izgubio sve kočnice! Prosto se dimi od siline slapova vode koji, uz glasan topot, kao da krdo konja juri napolju, udaraju o tlo, krovove i krošnje drveća!

Nestade struja! Grunu nebeska granata nedaleko! Navali još jača kiša, tutnjava i sevanje! Stižu jedno drugo! Moja sklopka na strujomeru izbaci. Čudno! U selu svuda ima struje. Uključih sve očne i ušne senzore. U zgradi se ništa ne dešava osim što mučan i sablasan mrak u mojoj sobi para zmijoliko sevanje.

Dobro je. Promašena je zgrada. Samo je antena na krovu poklekla od siline udaru. A sklopka, stara, nemačka – odradila je svoje. Svaka joj čast!

I tako, ludo i razuzdano, trajalo je čitav sat i po. Do 20 sati. Ni tada nije stalo. Samo se primirilo. Podmukla tutnjava i sevanje se preselili prema Nišu i Leskovcu, naročito prema Nišu. Kiša oslabila.

Jok, more! Gruva u talasima! Čas nad mojim Brestovcem, čas dalje, prema Nišu. Ide, pa dođe. Kao da se igra žmurke sa nama.

Evo, u finalu pobedismo Mađarsku u vaterpolu! Ubedljivo i trijumfalno, 12:7! Osvojismo zlato! Evropsko! Radost do neba, ovakvog sablasnog, pocepanog i ludog!

Već je 22 sata a podmukla grmljavina nam se iz daljine opet vraća i pokazuje svoje oštrokondžaste zube. Kiša pojačava tempo. Seva sve bliže.

Uh, opet udara nekud blizu! Neće valjda opet onako, dušmanski!…

Isključujem sve što je vezano za struju… Na sreću, ima je… Prelazim na čitanje knjige. Sati prolaze. Ludo vreme ne namerava da prestane. Tutnjava se i dalje igra. Čas je blizu, čas se udalji. Sevanje takođe. Vrti se od Niša do mog Brestovca, čini mi se. Ne znam. Ko zna dokle sve doseže ovaj belaj od vremena.

Evo, i ponoć je prošla agruvanje ne prestaje. Čas povremeno, čas često, ali uvek jako, praskavo, pa podmuklo, i… dosadno. Internet odavno u prekidu. Televizija takođe.To već i nije važno. Ne gledam televiziju. Odavno.Otkad sam shvatila da je ona javni ispirač mozga i emiter negativne energije koja mi baš i nije potrebna u ovo, inače teško i ludo vreme. U svakom pogledu, teško i ludo!

Evo, teče i drugi ponoćni sat. Ma neću više da se raspravljam sa ludim vremenom! Odoh u krevet!

Čitanje knjige u ovo doba će me najbrže uljuljkati u dubok san.  A sutra je novi dan.

1 2 3 4

2 Коментари »

Moj vrt nakon 3 nedelje

20. jul 2014.

1

2

3

4

5

6

7

Оставите коментар »

Необичан тунел

*

Између наше и чичине куће, такође, беше утабан колски пут. Трава није могла ни да замисли да се по њему насели и кочопери. Низ њега и уз њега јуриле су непрестано наше брзометне ноге, најчешће у гуменим пиротским опанцима, најпогоднијим (и најјефтинијим) за ходање и јурњаву по планинским стазама и богазама. Бубњала је наша стока журећи да се што пре докопа пашњака и шума, и враћајући се са целодневне потраге за храном по пашњацима, шумарцима и стрминама. Клопарала је запрежна двоколица напуњена намирницама из џепске продавнице, довољним за следећих месец дана, берићетом из наших њива раштрканих по планинским косама, или дрвима из удаљених браништа која су овде неопходна и зими и лети. Лети, јер се на шпорету на ложење увек пушио лонац вреле воде, кувало јело, пекли хлеб, погача, пита.

Колико сам само пута на том путу разбила и одрала колена и лактове, окупала се у прашини и бежала од последица несташлука, сам Бог зна.

На тако живом путу трава није могла ни да намуљи из утабане земље и камења по њој.

6

А сада?

Ево је, царује свуда и као да ми се, из овог тунела кога су саградиле старе шљиве грлећи се својим врховима, победнички руга и смеје у лице.

Или се ја варам? Можда се, ипак, радује што ме после толико година опет види, знајући да јој више никад и ништа не могу наудити ни ја, нити било каква људска или животињска нога.

Оставите коментар »

Судбина једне џезве

*

После кратког али напорног ходања уз врлетан, запуштен пут који више личи на шумски тунел него на планински пут, „са душом у зубима“, ево, најзад стижем испод родне куће у Маковишту. Некад је то био утабан колски пут. Сад је излокан и изџомбан од самоће, кише и зуба времена, сав утравео, некако јадан и жалостан као немоћан старац који своје последње дане проводи у самоћи, болештији  и тузи. Ливадица испод пута више не постоји. Окупирали су је шума и трње.

Сав рашчупан, крезуб и урастао у априлске купине и коприве, поздравља ме плот који је некад красио наше двориште испод штале где је боравила стока и плевње где смо чували храну за стоку. О, како је ту некад било весело и бучно? Рика крава и телади, блејање оваца и јагањаца, гроктање свиња и прасића, кокодакање, кукурикање, пијукање. Ако томе додамо вику и грају деце и довикивање и смех одраслих, био је то прави планински махалски велики оркестар који је свакодневно по читав дан био на програму. Утихнуо би касно увече и махалу препустио ноћном миру кага је парала хука сова и косова у Орловцу и мукли шум ветра који је стизао из понора Зле долине, да би се поново огласио у рану зору, најпре спорадичним кукурикањем петлова чији зов на почетак оркестрирања би будио једног по једног учесника великог оркестра и укључивао га у обавезан дневни програм. Убрзо би читав оркестар био на окупу и представа би кренула својим бурним, веселим дневним током.

Док сећања навиру, у свом лутању около, поглед ми се прикова за накривљено стабло граба које се мало одвојило од свог близанца и кренуло некуд у страну, ваљда, у потрази за својим парчетом сунца. Не могу да верујем!? На њему виси окачена џезва. Права правцата џезва у којој смо некад кували кафу, најчешће сурогат, дивку.

1

Гледам и не верујем. Откуд она овде, такорећи у шуми? Не знам да ли је наша или Коћина, али сам сигурна да сам из ње и ја некад пила кафу. Ко је овде окачио, колико година или  деценија ту стоји, како је планински ветрови који овде знају да подивљају нису оборили и бацили негде у овој џунгли испод, где би јој се загубио сваки траг, не знам. Знам само да ме призор  јако дирнуо. Осећање које ме је тада преплавило било је некаква чудна мешавина туге и радости, сете и усхићења, суза и смеха.

Пожелех да опет из ње попијем шољицу кафе,ону малену у којој се некад служила кафа.  

Ипак, само је преместих на млађу и јачу гранчицу и оставих је да, овако стара, ишчукљана, са одавно зарђалом дршком али достојанствена и чила, настави да сведочи о времену у коме је некад овде врвело и врело од људског живота и радости.

29

Оставите коментар »

Прати

Добијте сваки нови чланак достављен у ваше поштанско сандуче.

Придружите се 130 других пратиоца