2
1
Advertisements
Различити смо и зато смо богати
28. 11. 2011.
Маријана Усковић
Малени 2011.
Моји малени
Прваци, новембар 2011.
Кемал Усић и Мануел Асановић
Катарина и Драгана Аметовић
Наопачке
23. новембар 2011.
Разговарамо о Јесењој песми Душка Радовића. Наравно, да би ученици разумели песму, прво треба да објаснимо неке непознате речи.
Питам их да ли знају и како разумеју реч наопачке. Ученици углавном наводе разне ситуације: Кад се окренеш на главу, кад окренеш књигу наопачке, кад је наопачке мајица, кад окренеш чарапу наопачке и још много тога окренеш наопачке.
Ипак, било је и занимљивих одговора.
– Па, слова треба да се пишу опачке, а ми погрешимо па их окренемо наопачке – каже ненаметљива и тиха Сара показујући прстићем неко слово.
Јована М. додаје:
– Наопачке је кад се неко окрене на руке.
– Па покажи то! – додаје Мане.
– Е! Па да се утепам, јел то оћеш? – брецну се Јована на њега.
Најзад, прави одговор стиже од Еме:
– Наопачке је кад се неке ствари преокрену па нису онако како треба да буду.
Ема и Сара глуме Црвенкапу и вука
На часу ликовне културе
Петак, 18. 11. 2011.
Полица са играчкама (сликање – темпера)
Софија Здравковић
Јована МомировићСофија Здравковић
Матија Тачић
Сара Трифуновић и Лазар Љубисављевић
Андриа Јањић
Маријана Усковић
Теодора Перић
Пертле
Петак. 18. 11. 2011.
Бојим се да ће ме једног дана моји малишани оборити кад одједном сви налете на мене да би ме загрлили. Колико год им говорим да то може бити врло опаснао, нарочито кад изненада натрче однекуд за време одмора, кад долазим у школу или у учионици, не вреди. Довољно је да један крене, одмах за њим јурну сви па ми се дешава да се једва одржим на ногама док се смилују да се склоне.
Исто се дешава и кад треба да скрену пажњу на себе. Тада њихова машта нема граница. Као, не умеју да заоштре оловку, да затворе или отворе рајсвешлус на торби или јакни, да наметну ранац на леђима, да им погледам написано или нацртано по ко зна који пут, и ко зна шта све.
Данас ми, у једном тренутку, у току часа, прилази мала Софија и предаје папир са цртежом и поруком “Волим те учитељице“. Након тога прилази Теодора да би ме загрлила и тако показала да ме и она воли. Пребацујем руку преко њеног рамена и, настављајући да објашњавам један задатак са одузимањем до 5, лагано је враћам до њене столице да седне. Таман она седа на столицу, до мене дотрчава Ема молећи ме да јој завежем пертлу на патици пошто јој се, ето, баш тада одвезала. Завезујем Еми пертлу и у тренутку док устајем, видим како Јованине ручице муњевито и вешто развезују обе пертле на патикама да би истог момента пришла да и њиј завежем пертле. Стрпљиво завезујем и Јованине пертле и одлучујем да сад мало ја будем мудра.
Прекидам започет рад и организујем игру прстићима коју користим за развој моторичких способности шака. Након игре настављамо са радом задатака.
Задатак гласи: Имала сам 2 цвета. Од пријатеља сам добила још 3, колико сада имам цветова?
Јавља се Мане:
– Ево, могу ли ја, учитељице?
– Шта можеш ли?
– Да ти донесем те цветове? – каже Мане.
– Добро, Мане, може – рекох и кренух да поновим задатак са намером да променим текст задатка и кажем да ми је Мане поклонио та три цвета.
Међутим, Мане се истог момента створи испред табле.
– Мане, шта ћеш ту? – питам.
– Па донео сам ти цвеће, сад да израчунам, каже он убедљиво.
– А, то. Па добро, ајде, прво понови задатак, па израчунај.
Поче он да понавља задатак, али никако да се сети података из њега. У једном тренутку се лупи шаком по челу и викну:
– Јао, бре, какав сам ти ја мајмун!
Уз „помоћ пријатеља“ решисмо задатак.
Радимо следећи. Теодора објашњава:
– Кад од 4 јабуке одузмемо 1 јабуку, остају три жетона.
Да ли је некоме потребно објашњење зашто је учитељски посао најлепши и најкреативнији од свих других послова?
Полкон од Софије
О мени и блогу
Ја сам Радунка Дуна Богдановић, учитељица са преко 38 година радног искуства, носилац повеље/дипломе Најдражи учитељ. Основну школу завршила сам у Џепу, Општина Владичин Хан, а учитељску школу и педагошку академију у Алексинцу.
Поред учитељског посла, бавим се писањем песама за децу и одрасле, прича, хаику поезије. То је спој профрсионалног и духовног занимања какав се само пожелети може.
И једно и друго ме испуњавају личним задовољством, радошћу и креативношћу којима је обогаћен сваки мој дан.
Имам 5 објављених књига – четири збирке песама (Домовино, да ти кажем, Из срца, Додир ћутања и Невенпоље) и једна збирка прича (Крадљивци сунца). Песме су ми објављиване у многим листовима, часописима, зборницима, антологијама, радио и TV емисијама а хаику поезија у Јапану и Немачкој. Добила сам неколико награда за поезију.
Удата сам и имам сина Бојана, дипломираног математичара за информатику и рачунарство, ћерку Марију, аранжера – декоратера ентеријера и унука Данила, најпаметнијег враголана.
Верујем у природу, у добре људе, у лепоту.
Ликовна галерија
Вајање
Наша прва вајарска искушења
Колаж
Леонардо Укић
Креирамо слова
Моја прва слова
Моја прва слова
Живот учитеља
У Ч И Т Е Љ
На све бриге заборави
кад у разред он заплови,
кантар му је срце топло
а музика дечји снови.
Сваког лета нова башта
никне брижно засађена,
расте брзо к`о из воде,
непогоде за њу нема.
И што време више лети,
све бујније башта јача,
па учитељ увек млађан
живот живи и корача.
Плодове на крају ниже,
благо своје пребројава,
у албуме завирује,
успомене прелистава.
Радунка Дуна Богдановић
Учитељ је
Учитељ је вајар
Учитељ не прави каријеру. У школу долази као учитељ и из ње излази у истом звању.
Он је глумац – али његови слушаоци и гледаоци му не аплаудирају.
Он је вајар – али његове скулптуре нико не види.
Он је лекар – али му његови пацијенти ретко захваљују за лечење, и не само то: они неће да се лече.
Па где да нађе снаге за све надахнуће?
Само у себи самом, само у сазнању о величини свога посла. И само у подршци целога друштва, у поштовању друштва према њему – учитељу.
Соловејчук
До сада нисам наишла на целовитији и свеобухватнији опис учитеља од овог који је дао Соловејчук.
И заиста, учитељски посао није само обична професија. Он је љубав, разумевање, толеранција, радост, задовољство, осећајност, хуманост, племенитост, стрес, терапија, туга, срећа, испуњеност.
Љубав, јер свако своје дете носи у срцу и памти га по неком детаљу и мотиву који их је заувек везао, а дете у свој палети својих наставника кроз школовање, једино учитеља запамти заувек.
Осећајност, јер ради са децом, а деца су живот и душа – не ексери и цигле.
Разумевање и толеранција, јер , колико деце у одељењу – толико различитости, потреба, хтења, ставова, мишљења, васпитања, интересовања, сензибилитета.
Радост и задовољство, јер, нема ничег лепшег од радости и среће које засијају у дечјем оку кад осете да им неко поклања себе и своје време, да им пружа сигурност и подрку.
Хуманост и племенитост, јер је увек спреман да сваком детету пружи подршку, помоћ, подстицај и разумевање кад им је то потребно у тренуцима немоћи, незнања, дечје наивности, несамопоуздања или недостатка нечега.
Стрес, јер са својом децом преживљава многе проблеме који их муче – од неизграђеног социјализованог понаша, преко здравствених и психичких недостатака и проблема, до сиромаштва у коме многа од њих живе.
Терапија, јер уме у сваком тренутку да излечи рањену дечју душу.
Туга, јер и поред жеље, код многе деце постоје проблеми које је немоћан да реши.
Срећа и испуњеност, јер је сваки дан проведен у одељењу са децом увек другачији и креативнији од претходног, јер са задовољством и љубављу прати своја вајарска остварења у дечјим душама и знањима, јер деца на љубав одговарају још већом и искренијом љубављу и умеју да на лицу учитеља препознају и оно што он покушава да сакрије пред њима а што је свакодневни пратилац свакога, ма у које време и како живео, па тиме и сама постају велика подршка и помоћ учитељу да превазиђе своје животне проблеме и зачкољице.
РАЗРЕДНА НАСТАВА
Чему служи блог Разредна настава?
