Разредна настава

Дневник једне учитељице

Дечји бисери

на 4. децембра 2011.

         

Септембар 2011.

                                                                         ЗВРК

Не знам шта је код ЕА живље и неуморније, тело или језик. Он једноставно не може нити да седи на својој столици, нити да ћути и бар на тренутак се сконцентрише да нешто уради или слуша моја објашњења, питања или одговоре осталих. Врти се на столици, седи обрнуто у односу на таблу, удара ногама о под или опонаша клизање по њему, сакрије се испод стола и свирка, певуши или изводи неке друге враголије, устаје, шетка се од једног до другог детета, (нарочито га привлаче они који су несташни), брисао би таблу непрестано само да не седи на своје место а на одмору га ни пук војске не може зауставити…

Све то би некако и могло да се ублажи задацима које му дајем да уради, али још већи проблем ствара његов језик јер је и у причању неуморан. Спреман је да на сваку моју реч реагује својом досетком, причом, добацивањем. И на мој поглед и на моје ћутање има спремне одговоре. Једноставно, незаустављив је и и неуморан и у језичком и у физичком погледу.

EA је ромске националности.  са старијом сестром живи у хранитељској породици. За разлику од многе ромске деце, он има изузетно богат речник српског језика и говори чисто и јасно, добро је чуван, редовно долази у школу а његови старатељи се скоро сваки дан интересују за његово понашање и учење.

Једног дана сам решила да испитам докле је спреман да иде у својој причи и јурњави по учионици. Одабрала сам час ликовне културе кад деца цртају па то неће много утицати на непосредан рад са осталима.

Овако изгледа наш дијалог:

– ЕА, ајде сад лепо седни на своју столицу и цртај оно што смо се договорили – кажем му у тренутку кад је кренуо да „врши инспекцију“ по учионици.

– Важи, госпођице, ево, идем! – одговара он скачући на једну, па на другу ногу.

– ЕА, седни лепо. Окрени се према табли.

– Разумем, друже капетане! – одговара поздрављајући ме војнички, наравно, у стојећем ставу.

– ЕА, не одговарај ми увек, уради како ти кажем, ћути и ради.

– Аха, тако? Па морам да причам кад ти причаш!

Погледам га ћутећи у жељи да схвати да је то опомена. Он наставља:

– Добро, добро, друшкане. Ћу се смирим. Ево, шта сад да радим?

– Оно што сви раде.

– Немам ти ја појма шта раде сви. Кажи ми ти.

– ЕА, договорили смо се да се са учитељицом не разговара тако. То је непристојно. Кад будеш пажљиво слушао, увек ћеш знати шта треба да радиш. А сад настави да црташ парк и све што се тамо налази онако како ти видиш и умеш.

– Разумем, госпођо. Ух, морам сад да цртам. Све је без везе. Много тешко. За пет минута ће велики одмор. Ужина. То је то. Ту-ту-ру-ту-ту…! – пева и игра седећи.

Ћутим и упорно га гледам очекујући да ће се најзад смирити и радити задатак. Нема шансе. Поново устаје, шета, гледа шта ко ради, звиждуће. Приђем му и само га ћутећи гледам помало прекорно. Он се тргне:

– Аха, разумем госпођо! `Ел можемо ми да се играмо? Ово је много тешко. Ти све мене питаш најтешко.

– ЕА, договорили смо се да сам ја учитељица и да тако треба да ме зовеш.

– Добро, добро, госпођо, знам то. Већ си ми сто пут рекла!

– ЕА!

– Тај сам, друже капетане!

– Е, сад си претерао! Ја сам врло тужна и несрећна због твог понашања. Не могу да радим нормално и због тога ће директор да ме казни – кажем, глумећи тужну особу.

– Ево, ево, нећу више! Извините! – каже он и узима бојице.

Наравно, то је био само тренутак. ЕА креће у нову акцију:

– Па рек`о  сам да је ово много тешко. Све ја најтешко радим. Дај ми нешто лако!

– ЕА, изађи и на табли нацртај кокошку.

– Кокошку?!

– Да, кокошку.

За тренутак се створио испред табле, узео креду, замислио се мало, па кренуо да црта уз непрестане коментаре:

– Кокошка, аха!? И то је тешко, али морам, морам да научим. Ћиху, ћиху, ћиху-ху! – певуши – Ево је кокошкица. Готова је моја кокошкица! – радосно виче подижући руке увис.

– Ето, ЕА, видиш да можеш. Баш лепо си је нацртао – кажем.

– Лепо, лепо, кажем ти ја. Могу ли опет?

– Шта опет.

– Да нацртам кокошкицу?

– То си већ нацртао. Могао би нешто друго?

– На пример, шта?

– На пример, нацртај дрво.

– Дрво? Ево га дрво. Дрвце, види га, јел лепо моје дрвце? – пита сав поносан а подбочио се, гледа ме право у очи и нестрпљиво очекује одговор.

– Јесте, прелепо је. – кажем и настављам да га саветујем: – Видиш, ЕА, кад год пажљиво слушаш и радиш, увек добро и лепо урадиш све што треба. Можемо ли да се договоримо да убудуће будеш увек пажљив па ћеш бити много добар ђак. И ја ћу бити срећна и задовољна због тога. Важи ли?

– Важи, друшкане – рече, затим ми притрча загрли ме и припи се уз мене.

– Учитељице, не друшкане! – опоменух га прихватајући загрљај као његово извињење.

– Да, да, учитељице! Заборавио сам, извини! – каже ударајући се по главици и јурну на своје место.

Кренула сам да погледам шта раде остала деца, али ме заустави прекор ЕА:

– Учитељице, ајде, почни да причаш, оћу да те слушам! Кад ја оћу да те слушам, ти све идеш код другог!

Пошто сам приметила да већина деце не седи правилно на својим столицама, почела сам да им објашњавам како се правилно седи док се пише или црта и зашто је то важно нарочито за децу која расту и док седе и  пишу. У једном тренутку сам села на слободну столицу у жељи да им то и практично покажем. Тада је ЕА викнуо:

– Еј, Учитељице, ти не треба да седиш него треба да нас учиш. Чујеш ли, не треба да седиш! Устани! Ајде да нам показујеш нешто!

И тако до бесконачности.

Неуморан мали Мане

Ако питам да ли су написали домаће задатке, ЕА истог момента има одговор који саспе „као из рукава“:

–  Јесмо, јесмо! Можда и нисмо. Ма шта је бре, ово?! Па стварно нисмо. Шта ја могу кад нисмо.

Коментар МА не изостаје ни у тренутку кад неко дете закасни на први час, и то пре мог било каквог питања или коментара:

– А, касниш, друшкане! А зашто касниш? Не треба да касниш него да дођеш на време. Видео сам те ја тамо, играш се па садкасниш. Треба да те казнимо па да видиш…

Муњевити су му и покрети и одговори и коментари. Ни зврк му није раван јер се зврк, ипак, умори па стане, или наиђе на препреку па стане.

За ЕА нема ни језичке препреке ни физичког умора.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: