Разредна настава

Дневник једне учитељице

Закон и пракса

на 4. децембра 2011.

ЗАБОРАВЉЕНО ДЕТЕ

 

Након две недеље од почетка школске године у моју учионицу упада жена, Ромкиња, са неколико деце око себе.

– Аха, Д.А., ене место, Д.А., иди седи там! – виче девојчици и гура је према последњем реду не обраћајући пажњу ни на мене, ни на осталу децу, ни на то што час увелико тече.

Дете се уз плач враћа мајци, она га опет гура према празној столици, оно се и даље плачући враћа, она виче нешто на ромском, опет га гурајући према празној столици.

Збуњена и запрепашћена, у тренутку нисам умела ништа да кажем, само сам немо гледала немилу сцену пред децом која су се чудила, смејала, врискала, како ко. Онда сам се тргла, смирила децу, смирила придошлу девојчицу коју је већ била ухватила паника и викнула жени која је и даље нешто причала детету на ромском језику:

– Ало, госпођо, ово је учионица, а то значи да треба прво да покуцате на врата па онда, уз дозволу да уђете.

– Рекла ми гогица да је на списку! – рече жена.

– Која Гогица, какав списак? – питам, мислећи да се ради о имену неке особе.

– Па онај што уписује децу, рекла ми да је Д.А. на списак.

– Педагогица ти рекла?

– Аха, тај!

– Ко је на списку?

– Па моја Д.А.

– А извод из књиге рођених? А потврда од лекарске комисије и из предшколског?

– Па тој ништа немам? Треба да идем у Лесковац да извадим, али немам паре. Ћу извадим овија данови.

– То је обавезно потребно јер без тих папира не могу да је упишем. А на списку је нема.

– Па ти гу, мори, упиши! Она је Д.А. Млого је бистра и паметна – просто нареди и оде скупивши осталу своју децу из учионице.

Д.А. је на одмору побегла, али су је, час мајка, час старија сестра, час, ваљда, отац,  неколико пута доводили и буквално убацивали у учионицу и даље не обраћајући пажњу ни на какве молбе, опомене и коментаре.

Следећих дана девојчица је редовно долазила у школу, а онда, након неколико дана, опет је у учионицу упала њена мајка вукући за руку другу девојчицу док су за њом опет јурцала остала деца.

– Чекајте, молим Вас, како то упадате у учионицу са том децом!? Овде је час и нико не би смео да омета рад, поготову што су то мали прваци. Шта је сад проблем? – рекох жени.

– Па не сметам ти, мори,  него, еве, доведо и К.А. – рече хладнокрвно.

– Али, пре неки дан си ми довела једно дете! Ко је сад па К.А.? Чија је она?

– Моја је, бре, и она!

– Јесу ли њих две близанци? Што је ниси довела на време? Кад си Д.А. довела, зашто и њу ниси тада довела?

– Ма она је требала да буде трећи разред, но ја сам гу заборавила.

– Заборавила си дете? – рекох са запрепашћењем.

– Што се чудиш? Имам осам комада, знаш ли ти, а немам са што да ги издржавам! Она ништа не знаје, но нека гу туј, ти ће гу научиш. Сви викав да си млого добра – развезла је причу заборавна мајка.

Наравно, ни за К.А. није имала потребна документа. Донеће, рече мајка, (али не знам када).

На одмору је, са свом оном децом, нађох у директорову канцеларију. Тражи потврде да су редовни ђаци да би за њих остварила дечји додатак.

– За коју децу ти требају потврде? – пита је директор.

– За овој, за овој и за овој – показује она на три детета.

– А за овог малог? – пита директор показујући на дечака који се је гурао уз мајку.

– Ма тај је бескорисан, и овија сви су бескорисни. Дајев само за три деца – прокоментарисала је жена.

Господе, шта ли ћу све да чујем од неодговорних родитеља који рађају децу само због дечејег додатка и социјалне помоћи, помислих у себи и изађох из канцеларије.

Више се није појавила у школу.

А К.А. као да је стварно заборављена. Нити ме што пита, нити одговара на моја питања, нити се са ким дружи, нити што уме да схвати што јој показујем. Само ме немо гледа и наставља да шврља по згужваној и поцепаној  свесци коју сам јој ја дала, а по којој су се већ сутрадан нашли остаци свих могућих чорби и намирница које једе код куће.

Гледам све то и не могу да верујем да се годинама диже прашина око права детета, годинама је повика на просветне раднике од стране новинара, родитеља, па и министра, као да су они ти који крше дечја права, а родитељи и држава су идеални и безгрешни.

Само један одговор ми пада на памет: Наравно, родитељи су, у односу на просветне раднике, увек у праву, они су већински гласачи, а овакви неодговорни родитељи који се задовољавају дечјим додатком и социјалном помоћи од којих живи цела породица, без икаквих обавеза и одговорности, само повећевају ту гласачку машину.

Што се тиче државе, па донела је идеалне законе и прописе, а ко још сам себе напада за непоштовање онога што сам пропише?

А како је мени кад гледам сву ту беду, немаштину и прљавштину, кад  морам да приђем и пишем по тако замазаним свескама преносећи ко зна шта све са једне на другу ђачку свеску, кад морам да приђем и покажем слово, број или било шта друго детету коме ваши падају из косе на свеске и књиге, кад их гледам у одећи и обући за три броја већој од себе или како на одмору тужно гледају у децу која једу ужину, кад не знам шта да кажем родитељима који врло жустро и наредбодавно захтевају да њихова деца не седе у клупи сатим и тим дететом…, никога није брига.

Наравно, рећи ћете ми, правило је позвати родитеље и указати им на права детета  и родитељске обавезе према детету.

Али то важи за родитеље који се одазову.

А шта урадити са онима који се не одазивају, који никад не долазе у школу нити их је брига шта се тамо дешава, који не испоштују своје рођено дете макар толико да дођу само на родитељске састанке? Шта тада урадити а не повредити нити дете које има проблем, нити осталу децу која трпе због тога?

Питам се, шта је уопште недискриминација? Можда савремена бајка у закону, деца и онако воле бајке? Право једног на рачун права другог?

Или, можда, тема за препуцавање новинара и некаквих стручњака – експерата?

???

Оставите се препуцавања преко леђа беспомоћне деце и наставника, драги новинари, експерти и остали.

Учините неки хумани гест да живот и рад многе деце и наставника у школи буде радоснији и лепши но што јесте.

Advertisements

2 responses to “Закон и пракса

  1. ksenija35 каже:

    Draga koleginice,svaka vam čast.Ovaj tekst treba da vidi šira javnost,ja vaš podržavam maksimalno. I ja imam ovakvih i sličnih problema i ogorčena sam sistemom.pozz

  2. razrednanastava каже:

    Хвала, драга Ксенија, за подршку. Текст сам написала још у септембру али ми је требало храбрости да га објавим, из много разлога.
    Због туге коју свакодневно тугујем и делим са својим ђацима, одлучила сам да га објавим. Можда ће чути они који треба да чују. Можда ће неко и помоћи овој и свој другој деци која живе и раде у веома тешким условима.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: