Разредна настава

Дневник једне учитељице

Демократија и пракса

на 12. децембра 2011.

ШКОЛА ИЛИ ТРЕНКИНА КАФАНА

22. октобар 2011.

 Почетак је првог часа. Улазим у учионицу. Стишавам јурњаву, вику, цику, обарање столица, кикотање. Успевам да некако, у границама подношљивости, заинтересујем и С.Ј. да научи ново слово. Истина, црте које он повлачи свуда по свесци, немају никакве везе са словом које учимо, али је и то за њега успех пошто му је моторика руку врло неразвијена, поктери спори, несигурни и дрхтави а  концентрација му траје само неколико тренутака.

Док малене ручице покушавају да вежу писана слова у дату реч а ја помажем некима који спорије напредују да, колико-толико, правилно напишу слово, у учионицу упада мајка ученице К.М., коју су пре само три дана довели у школу јер су били више од годину дана у Немачкој, сада се вратили, па, успут, довели дете у школу без обзира што је од почетка школске године прошло скоро два месеца. Уосталом, дете је већ изгубило једну годину због боравка у Немачкој а овде и онако нема понављања, самим тим нема ни обавезе учења, нема писања домаћег задатка,  нема вежбања, нема поседовања ма каквог знања и вештина. Милина. Добију потврде да је дете редован ђак, деца иду редовно у школу док не остваре право на дечји додатак, после долазе кад стигну.

Остваривање програма рада? Описмењавање? Индивидуализација? А тек образовни стандарди по нивоима, инклузија, ИОП, остварени исходи, писанија и писанија, тоне папира?

Шта је сад па то?

Ма то је само ноћна мора за учитеље, а то се њих не тиче.   

У неповезаној причи коју је развезла мајка схватила сам да тражи директора због књига.

– Молим Вас, директора тражите у његовој канцеларији.

– Нема га, рекли су ми да је код тебе.

– Као што видите, овде га нема.

– Па рекли су ми горе да је ту.

– Јел Ви видите да га овде нема?

– А где је?

– Молим Вас, не знам где је нити је мој посао да знам. Ја овде радим са децом и немам времена да расправљам о тим стварима. Сачекајте га напољу.

– Реко ми је да ће ми да књиге, можеш ли ти да ми даш?

– Побогу, прошли пут сам Вам рекла да ја немам књиге, да њих требује управа школе  на основу броја пријављених ђака. Ваше дете је прошле године добило књиге а затим није ишло у школу. Стрпите се, вероватно ће он учинити нешто чим Вам је обећао.

– Јесте, обећао је. Како си дала другима? Дај и за њу.

–  Госпођо, ово је учионица, није књижара. Ја немам књиге. Потражите директора и договорите се са њим о свему – одговарам јој и покушавам да смирим децу која су, искористивши овај испад,  кренула у своје враголије и галаму.

– А где да га нађем?

– Стварно не знам. Изађите и сачекајте га напољу!

– А колко свеске треба за К.М.?

– Дала сам Вам списак  потребних свезака, прибора и материјала за рад. Прочитајте га, тамо све пише.

– Она има једну у коцке и једну ону другу, још колико треба?

– Све Вам пише у списку. Сад Вас молим да изађете да бих могла нормално да наставим рад – кажем, покушавајући да то звучи мирно, мада ми већ ври у грудима јер деца већ увелико галаме, С..Ј изводи представу, час опет оде дођавола а ова жена нема намеру да оде. Све гласније и потпуно хладнокрвно, она наставља:

– Блок сам купика али га није понела, да идем да га донесем?

– Добили сте распоред часова, ликовно је у петак, сада је понедељак, жено, разумете ли Ви шта Вам говорим? Ово је учионица а ја имам час. Сад изађите!

– Добро, добро, ако дође директор ти му кажи да сам га тражила.

– Следећи пут немојте улазити у учионицу. До виђења.

Жена најзад изађе и даље нешто причајући.

Ајде Јово наново! Где смо оно стали? Аха, треба да успоставим пажњу, да погледам како пишу ново слово, да напишемо неку реченицу, да учимо и вежбамо читање писаних слова…

На сат не смем ни да погледам.

С.Ј. је нервозан. Нисам му посветила довољно пажње. Гризе свеску и жваће папир. Прилазим му. Узимам свеску и стављам је на сто. Он је поново граби и гура је у торбу. Одлазим до ормара да узмем и дам му свеску коју сам му ја дала да у њој црта и  пише, повремено, кад је нервозан. Он гура руку у торбу, кида парчиће свеске и поново гура у уста. Смирујем га трудећи се да то остали не примете. Доносим свеску и кажем му:

– С.Ј., знаш да је ово моја свеска. Ту црташ само за мене. Ја не волим прљаве свеске и бићу тужна ако је испрљаш. Ајде, нацртај за мене неки леп цвет.

Он прихвата. Црта неке жврљотине и смешка се. Задовољан је.

Наједном, опет трескају врата.

– Ааа! Ааа! Ууу! Ууу! – чујем неартикулисану вику и гледам како млада Ромкиња јури кроз учионицу према последњој клупи носећи у руци кесу смокија. Сви смо запрепашћени. Деца су, усмеривши поглед према њој, занемела од чуда. Незграпно ходајући, готово поскакујући, она и даље хуче, смешка се и тражи неког погледом. Покушавам да јој приђем и питам је кога тражи али она не обраћа пажњу на мене. Нека деца су преплашена, нека збуњена, нека се смеју. Усмеривши поглед према Д.А., насмејаног израза лица, девојка испусти гласан звук који је значио задовољство, баци смоки према Д.А., и уз гласно „А! А! А!“ одскакута до врата и изађе напоље.

Затворих врата за њом. Погледах у децу. Мада нисам знала о којој се особи ради, схватила сам да је глувонема и да је у некој родбинској вези са Д.А., па мирно прокоментарисах:

– Добила си ужину, је ли?

– Да – рече тихо Д.А.

– Ко је ова лепа девојка?

– Сестра.

– Добро, лепо је што мисли на тебе, али је замоли да други пут не улази у учионицу него да те сачека напољу. Важи ли?

– Важи – рече Д.А.

Онда се огласи звоно.

Данас сам ја дежурна, али сам на то потпуно заборавила.

Зар стварно и то стоји у закону, да мора дежурни наставник стално да гледа на сат да би на време звонио за почетак и крај часа? Да ли, поред оволико проблема и обавеза којима сам затрпана, морам и на то стално да мислим?

Пре недељу дана сам тражила од секретарице школе да ми одговори да ли је по закону у опису мога посла и то да звоним за почетак и крај часа. Рекла је:

– Па и наставници звоне.

– Али мене не занима да ли наставници звоне него да ли је по закону да дежурни наставник стално гледа на сат и напуста час да би звонио?

– Нисам о томе размишљала.

– Онда потражи у Закону и обавести ме.

Секретарица је прећутно климнула главом.

Наравно, још нисам добила одговор.  

Нема ми друге, мораћу писмено да се обратим управи школе за прави одговор.

Редовна настава се некако завршила. Следи допунска настава.

А на допунску наставу треба да остане њих петнаесторо. Петнаесторо! Читав један разред деце која не могу да савладају писање и читање слова и бројева на редовних десет часова, али ће, по нечијој замисли,  за тај један час научити много.

Међу њима је и К.М. чија је мајка данас била незвани гост на првом часу.

Отварам врата да бих пропустила децу која иду кући а задржала оне који остају на допунску и, сусрећем се са десетак родитеља који су дошли да сачекају децу из школе па се згурали уз сама врата учионице. Опет их, по ко зна који пут, молим да децу чекају испред школе јер је од улаза до моје учионице свега 4-5 метара и нема разлога да стоје испред врата учионице.

У тренутку док сам се обраћала родитељима зачух тако гласан дечји плач, готово вриштање, да ми се срце у тренутку следи. Помислих, ко зна шта се сад десило?

А оно, К.М. зграбила ранац и вриштећи, гура се панично између деце.

Ухватила сам је за руку и буквално, преплашено, бомбардовала питањима:

– Шта се десело К.М.? Зашто плачеш? Ко те дирао?

Дете се отимало и даље вриштећи и гурајући се према излазу.

– Неће на допунску! – заграјаше друга деца.

– Али К.М., па ја хоћу да ти помогнем да научиш слова. Знаш да ниси била у школи. Како ћеш их сама научити?

– Нећууууу! – и даље је вриштала и отимала се.

Из масе родитеља је излетео један млад човек и сав у бесу, викнуо.

– Шта јој радиш?! Што је дираш?!

– Ништа јој не радим. Само треба да остане на допунску да научи слова – рекох збуњено.

– Каква допунска?! Каква слова?! К.М., долазо овамо! – викну љутито човек.

Ја пустих дететову руку, остала деца и родитељи се размакше, он зграби девојчицу и одоше.

Остали родитељи су збуњено, без икаквог коментара, гледали час у мене, час у њих двоје. У том тренутку још нека деца повикаше да неће на допунску. Присутни родитељи их вратише у учионицу и изађоше испред улаза.

Уђох са децом у учионицу.

Немам времена да размишљам шта ли ће све да ме снађе на крају учитељске каријере, у овој демократији, на шта ће школа да личи кроз коју годину, шта ће постати од ове деце кад израсту у људе? Ни то да ли и ја у овој држави имам нека права осим обавеза које врло савесно схватам и испуњавам.

Просто немам времена јер ова дечица која су се, после бурног дана, смирила, очекују моју помоћ, а она су заиста, препуштена само себи и мени. Родитељи већине њих нити се одазивају на моје позиве, нити долазе сами у школу да се распитају о њиховом напретку, нити их интересује да ли њихова деца имају свеске и прибор, да ли имају домаће задатке, да ли су нешто научили, да ли ће им знање у 21. веку нешто значити.

Они само знају да деца неће понављати, да ће примити неку социјалу и дечји додатак за њих и срећни су због тога.

А ја?

Е, ја нисам срећна. Разочарана сам. Разочарана до бола.

У оваквом разреду од  тридесеторо малишана  где је много њих са посебним потребама било због болести, било због хиперактивности, било због социјaлно-емотивно образовне запуштености, али и деце која су веома интелигентна и жељна знања као и оних који се труде али спорије напредују, где су на папиру сви једнаки и недискриминисани, свако на свој начин, заиста трпе последице баш те једнакости и недискриминисаности.

Ситуација би била много другачија и много праведнија да их је у одељењу мање. Тада би било времена за све и учитељ би могао нормално да ради и посвећује пажњу сваком од њих, и у административном и у непосредном наставном смислу рада.

Тек онда би имали смисла и стандарди, и исходи, и ИОП и инклузија и све што онима горе, који никад нису ушли у разред и практично применили оно што сами прописују, падне на памет да  прекопирају из белосветског образовног система и наметну нашим веома оскудним, сиромашним и неодговарајућим условима рада у већини школа по Србији.

Али, број деце у одељењу не преписују и не копирају из белосветских програма. То прескочу, не одговара им. Поделити одељење, ни случајно! Треба да плате још једног учитеља, а они би и ова постојећа радна места да затворе.

Тако, на жалост, ми као практичари нисмо у могућности да утичемо на помодарство, подаништво, хирове и ћефове моћника, али смо зато свакодневно изложени понижењима, стресовима и невероватним проблемима који никог у овој земљи не дотичу. 

Али, зато, свих се тиче кад треба критиковати, омаловажавати и бацати дрвље и камење на просвету. Баш свих, почев од родитеља, комшија, политичких аналитичара, новинара, до министра.

Куда ли то иде наше школство?

Има нас још, и дај Боже да нас има више!

Advertisements

9 responses to “Демократија и пракса

  1. marina stojkovic каже:

    E svaka Vam cast kako ste opisali skolu, pa nek vide svi oni koji kazu da nista ne radimo a primamo platu.

  2. razrednanastava каже:

    Vreme je da progovorimo istinu o problemima koji nam prosto ne daju da posvetimo pravu pažnju deci koja mogu mnogo više nego što mi možemo da im damo. Hvala, Marinče za podršku!

  3. stefan каже:

    Mnogo vam je lepa skola uciteljice Radunko

  4. dragomir zbiljic каже:

    Prosto ne mogu da verujem da se takve stvari desavaju .Neshvatljivo mi je da uopste postoje takvi roditelji sa odsustvom svakog postovanja i prema ucitelju i prema skoli.Ajnstajn je lepo rekao-samo su svemir i ljudska glupost beskonacni.A ovde se izgleda radi i o bezobrazluku i o gluposti.Ne znam samo odakle im pravo da se tako ponasaju i ko im je to pravo dao?Nisam rasista ali mi nije ni pravo kao roditelju sto je moje dete u takvom razredu.Ja kao roditelj se trudim da moje dete u skoli sto vise nauci i da ne ometa drugu decu u razvijanju svojih potencijala ali istovremeno ocekujem da tako postupe i drugi roditelji.Vi kao ucitelj ste potpuno nemocni i ja Vas u potpunosti shvatam.Iskreno zao mi je zbog svega sto trpite ali verujte mi pronacicemo neki nacin da ovakva desavanja ne ostanu bez odjeka kako kod roditelja tako i u javnosti.Srdacan pozdrav od Dragomira i Dragane Zbiljic

  5. razrednanastava каже:

    Драги родитељи, Драгана и Драгомире, хвала што ме разумете. Срећом, још увек има оних који схватају да права никако не иду без обавеза. Ипак, не брините, учитељи су и даље људи који, за разлику од многих, воле свој посао, воле децу и понашају се према сваком детету једнако и као према свом детету без обзира да ли то пише у закону или не. Знамо ми добро да деца нису крива за своје поступке и да су она огледало породице из које долазе. Зато смо спремни да им помогнемо у сваком погледу, да им будемо подршка и ослонац у свему, неко ко у њима види личност, ко их неће повредити, коме могу да верују, ко ће им показати да постоје лепши путеви и стазе у животу али да сви имају препреке као изазове који јачају дух, и снагу, и жељу да се стигне до жељеног циља.
    Сва су деца, без изузетка, а нарочито овако малени, чисте, неискварене, племените душице, жељна пажње, љубави, поштовања и умеју да цене оно што им се пружа, само им треба дати времена да схвате живот ван граница свог најужег окружења.
    Верујте, деца много прецизније и најтачније процењују наше стварне намере и жеље исказане кроз наше понашање према њима, чак и према другима. За разлику од нас одраслих, нема лицемерног дететаи јер она своја осећања искрено показују и исказују. Веровали или не, деца утичу на понашање својих родитеља у позитивном смислу и то ме посебно радује.
    Ствари се полако мењају. јер родитељи почињу да схватају да је закон једно а свакодневни живот и пракса друго. Зато, не брините, Ваше дете ће добити оно најбоље што је могуће у условима у којима живимо и радимо, а Ви останите и даље дивни савесни родитељи који своје дете уче и спремају за живот а не за некакав закон који је променљив са доласком нових људи на власти.
    Срдачан поздрав од учитељице Дуне.

  6. lepota postojanja каже:

    Kao da gledam tu situaciju sa ženom koja traži knjige… često doživljavam slične situacije… ponašanje bez imalo osećaja za decu i za situaciju na času,,,

  7. Vesna Opačić каже:

    Мислила сам да само у мојој школи “ влада “ оваква могућност да Вам родитељ упадне на сред часа због различитих глупости, али видим да има још “ добрих организација “ ! Да је организација добра, дежурни послужитељ, или ученик, који залудан седи, би спречили то још на уласку у школу. Да дежурни наставник има обавезу да изађе са часа да звони то још нисам чула ! Па шта раде помоћни радници ? Код нас, бар тога нема.
    И ако имамо Дан отворених врата, дакле време када наставник може да прими родитеља, поготово у нижим разредима, често се дешава да родитељ дође “ јер сад има времена “ / и то, најчешће оне маме које су незапослене ! /.
    Што се тиче допунске наставе, проблеми које Ви истичете су евидентни. Није ми само јасно како родитељи не могу да схвате да је то велика помоћ и њима и деци.
    Ваш чланак ме је одушевио. Тако , заиста и јесте. И ако ја нисам у самој настави, стручни сарадник сам ,педагог, познате су ми Ваше муке. А ако у свему томе немате подршку оних који то треба да раде…знам како Вам је.
    Када почне прича о правима детета / и свих осталих / сетим се речи моје колегинице учитељице : “ Док су нам деца била ЂАЦИ, све је било под нашом контролом и “ командом “, од како су постали ЛИЧНОСТИ, све је отишло у бестрага ! “. Сви само о правима, а нико обавезама !
    Докле год детету будемо морали да “ пишемо молбу “ , како то, обично, тумачимо њихова силна права , да одговарају, или се чак појаве на часу, од правог, истинског учења, не за оцену, и не само за тај час, од образовања нема ништа !
    Често, ми мало старији, кажемо да наши родитељи нису ни знали шта учимо, а , сачувај Боже, да смо нешто смели да кажемо против наставника, па смо постали здрави и прави људи. Никада своје родитеље нисам чула да су нешто лоше рекли против школе, или да нису поверовали наставнику ако је нешто рекао против некога од нас. Знало се – наставник је закон у својој учионици и његова има да се поштује ! А данас ? Сви знамо, на жалост.
    Могу сасвим одговорно да тврдим да смо некада више знали, више учили, и да нам не треба измишљање “ рупе на саксији “ са неким, назови реформама, већ само вратити и старе програме и старе уџбенике у којима смо слова учили целе године, читали по једну књигу из лектире месечно, упознали разломке и једначине у петом разреду, тек када смо научили сабирање и одузимање, дељење и таблицу множења ! А не, да све то / сем таблице и разломака/ треба да знамо у првом полугодишту првог разреда ! Од тог знања нема ништа !
    Да се , поново вратим на мисао једне учитељице која је већ неколико година у пензији : “ Знаш шта дете, математике им треба толико, у прва четири разреда, да их нико на пијаци не може да превари ! Све остало нека уче кад се определе коју ће школу даље наставити !“
    Треба ли томе нешто додати?

  8. razrednanastava каже:

    Драга Весна,
    Ваш коментар је рекао све. Још кад би реформатори умели да чују људе из праксе, можда би и могло нешто да се поправи у нашем школству. Но, ја се често питам, да ли они уопште желе да чују наш вапај да нешто, ипак, није у реду и да треба прво да испитају наше услове рада, живота и менталитета људи пре него што нешто увезу са белосветске берзе закона и прописа? (???).
    Чак и алармантно повећан број малолетничког насиља, деликвенције и неприхватљивог понашања за њих су само бројке и статистика. Тако се личности из детињства претварају у хладне и сурове статистичке бројке.
    Кад-тад, све, ипак, добије своје име и презиме, али се бојим да за неке ствари повратка нема.
    Да се шума исече може преко ноћи, али да се формира и израсте нова, потребно је 60-70 година, под условом да се негује.
    А шта је између та два тренутака???
    Хвала Вам за подршку и оправдану бригу.
    Поздрав.

  9. agroekonomija каже:

    Stvarno danas nije lako biti nastavnik i profesor.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: