Разредна настава

Дневник једне учитељице

Речник првака

на 12. децембра 2011.

ЛАКОНСКИ  ОДГОВОРИ

Септембар увелико тече а деца никако да се навикну да школски час ипак није игра и да на њему мора да се буде пажљив да би се нешто разумело. схватило и научило. Једноставно, деца нису научена да некога слушају док прича, да, такође, и њих треба неко да слуша док говоре. Причају углас, не могу да се сконцентришу на нешто што раде или је та концентрација врло кратка. Никакви савети не помажу. Навикли су да у кући буду у центру пажње и сад то исто очекују и у школи. Таман смирим једну групу, креће у акцију друга и, наравно, сви прихватају и настављају свако у свом стилу.

Нема разлике између дечака и девојчица. Сви све обећавају у тренутку објашњавања правила понашања у школи, али чим се окренем, иза мојих леђа почне скакање, кикотање, дошаптавање, тужакање. Први пут ми се, после 39 година рада дешава да толико деце нема изграђену основну културу понашања и да ја, уместо да на часу остварујем образовне циљеве i yadatke, непрестано говорим о понашању, и то увек о истим ситуацијама.

Школски програм на сваком часу подразумева учење нових образовних садржаја, а васпитне теме и поруке се, успут, извлаче из тих садржаја и нема посебних часова посвећених васпитању, осим часа одељењског старешине, али то је једном недељно a тема много.

Осим тога, нисам навикла да у разреду говорим повишеним тоном и да и то нема ефекта. Навикла сам да из школе изађем испуњена и радосна јер ми је успешно завршен још један дан. Сада излазим исцрпљена и уморна, са натеченим грлом јер, осим анализирања понашања, доношења правила понашања, обећања, саветовања и опет саветовања, сваку реченицу понављам по ко зна колико пута, а дечји одговори се, ипак, своде само на једну до две речи.

Ево, овако изгледају њихови одговори:

– Погледајте нацртану линију и кажите каква је то линија?

– Крива.

– Одговори целом реченицом.

– Крива.

– Та линија је крива! То је одговор целом реченицом и тако увек треба да кажеш – објашњавам.

– Та линија је крива – најзад каже питани ученик.

– А каква је ова линија? – следи ново питање.

– Федер – одговара неко без питања.

– Федер није линија. У коју врсту линија бисте сврстали ову линију? – понављам питање.

– Па федер – понавља Е.А.

– Е.А.,  можда теби личи на федер, али то није правилан назив за ову линију – кажем му.

– Па ето, реко сам федер, јел видиш да личи? – упоран је Е.А.

– Децо, потребна нам је помоћ. Ко ће да помогне Е.А. да научи каква је ово линија? – настављам са питањем.

– Крива – одговара питани ученик.

– Да, али каква крива?

– Па крива.

– Какве могу да буду криве линије?

– Криве и праве – одговара питани.

– Линије уопште могу да буду криве и праве. Али криве линије имају два облика. Који су то облици?

– !!!

– Отворене и затворене – добацује неко.

– Договорили смо се да прави ђаци подигну руку кад нешто знају, а гласно говори онај кога питам. Непристојно је да сви говорите углас.

Затим се обраћам питаном;

– Ето, чуо си. Какве могу бити криве линије?

– Затворене и отворене.

– Одговори целом реченицом.

– Па отворене и затворене.

– Криве линије могу бити… – наглашавам са циљем да наметнем пун одговор питаном.

– Затворене и отворене.

– Понови одговор пуном реченицом.

– Па реко сам бре, сто пут ли да кажем! – нервира се дете.

– Слушај ме. Кад ја поставим питање, кажем целу реченицу. Такође, кад ви одговарате, одговарате целом реченицом. Ево, помоћи ћемо ти да научиш. Треба нам помоћ?! – обраћам се осталима.

И тако, најзад дођемо до правог одговора. Али има још линија па следи даље мучење. Показујем водоравну праву линију и питам Т.П. да одговори каква је.

– Водопадна – одговара она.

– Извини, нисам те разумела, каква је? – питам поново.

– Та линија је водопадна – понавља Т.П.

– Е није, него права – чује се одговор некога из разреда.

Показујем ученику да подигне руку да би добио дозволу да одговори и настављам:

– Та линија јесте права, али није и водопадна, него?

– Водоводна – одговара без питања Д.М.

„Е, овога пута је потребна моја помоћ“, потајно се смешећи помислих у себи и објасних положај правих линија, те на крају стигосмо до водоравне линије.

 М.А. још увек не може да се навикне на пристојно понашање у школи. Учење га готово уопште не занима па се само врпољи, излази, свира устима, нешто сам са собом прича а пошто има говорну ману и тежи облик врскања, не разумем много та његова цвркутања. Он не разликује понашање и однос према одраслима, вршњацима или учитељици. Сви су му исти.

– М.А., смири се и почни да радиш! – опомињем га у тренутку кад је претерао.

Он ме погледа и вртећи главом рече претећим пискутавим гласом:

– А сто се ти не смирис! Сто ја да се смирим?

Ето нове ситуације да наступи васпитни део мога рада, а нови, преобимни образовни садржаји – нека чекају, јер, како да пређем преко нечега што у породици није научено? Какав ће то утисак и поруку оставити на остале? 

Инклузија на делу

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: