Разредна настава

Дневник једне учитељице

Демократија и пракса

ШКОЛА ИЛИ ТРЕНКИНА КАФАНА

22. октобар 2011.

 Почетак је првог часа. Улазим у учионицу. Стишавам јурњаву, вику, цику, обарање столица, кикотање. Успевам да некако, у границама подношљивости, заинтересујем и С.Ј. да научи ново слово. Истина, црте које он повлачи свуда по свесци, немају никакве везе са словом које учимо, али је и то за њега успех пошто му је моторика руку врло неразвијена, поктери спори, несигурни и дрхтави а  концентрација му траје само неколико тренутака.

Док малене ручице покушавају да вежу писана слова у дату реч а ја помажем некима који спорије напредују да, колико-толико, правилно напишу слово, у учионицу упада мајка ученице К.М., коју су пре само три дана довели у школу јер су били више од годину дана у Немачкој, сада се вратили, па, успут, довели дете у школу без обзира што је од почетка школске године прошло скоро два месеца. Уосталом, дете је већ изгубило једну годину због боравка у Немачкој а овде и онако нема понављања, самим тим нема ни обавезе учења, нема писања домаћег задатка,  нема вежбања, нема поседовања ма каквог знања и вештина. Милина. Добију потврде да је дете редован ђак, деца иду редовно у школу док не остваре право на дечји додатак, после долазе кад стигну.

Остваривање програма рада? Описмењавање? Индивидуализација? А тек образовни стандарди по нивоима, инклузија, ИОП, остварени исходи, писанија и писанија, тоне папира?

Шта је сад па то?

Ма то је само ноћна мора за учитеље, а то се њих не тиче.   

У неповезаној причи коју је развезла мајка схватила сам да тражи директора због књига.

– Молим Вас, директора тражите у његовој канцеларији.

– Нема га, рекли су ми да је код тебе.

– Као што видите, овде га нема.

– Па рекли су ми горе да је ту.

– Јел Ви видите да га овде нема?

– А где је?

– Молим Вас, не знам где је нити је мој посао да знам. Ја овде радим са децом и немам времена да расправљам о тим стварима. Сачекајте га напољу.

– Реко ми је да ће ми да књиге, можеш ли ти да ми даш?

– Побогу, прошли пут сам Вам рекла да ја немам књиге, да њих требује управа школе  на основу броја пријављених ђака. Ваше дете је прошле године добило књиге а затим није ишло у школу. Стрпите се, вероватно ће он учинити нешто чим Вам је обећао.

– Јесте, обећао је. Како си дала другима? Дај и за њу.

–  Госпођо, ово је учионица, није књижара. Ја немам књиге. Потражите директора и договорите се са њим о свему – одговарам јој и покушавам да смирим децу која су, искористивши овај испад,  кренула у своје враголије и галаму.

– А где да га нађем?

– Стварно не знам. Изађите и сачекајте га напољу!

– А колко свеске треба за К.М.?

– Дала сам Вам списак  потребних свезака, прибора и материјала за рад. Прочитајте га, тамо све пише.

– Она има једну у коцке и једну ону другу, још колико треба?

– Све Вам пише у списку. Сад Вас молим да изађете да бих могла нормално да наставим рад – кажем, покушавајући да то звучи мирно, мада ми већ ври у грудима јер деца већ увелико галаме, С..Ј изводи представу, час опет оде дођавола а ова жена нема намеру да оде. Све гласније и потпуно хладнокрвно, она наставља:

– Блок сам купика али га није понела, да идем да га донесем?

– Добили сте распоред часова, ликовно је у петак, сада је понедељак, жено, разумете ли Ви шта Вам говорим? Ово је учионица а ја имам час. Сад изађите!

– Добро, добро, ако дође директор ти му кажи да сам га тражила.

– Следећи пут немојте улазити у учионицу. До виђења.

Жена најзад изађе и даље нешто причајући.

Ајде Јово наново! Где смо оно стали? Аха, треба да успоставим пажњу, да погледам како пишу ново слово, да напишемо неку реченицу, да учимо и вежбамо читање писаних слова…

На сат не смем ни да погледам.

С.Ј. је нервозан. Нисам му посветила довољно пажње. Гризе свеску и жваће папир. Прилазим му. Узимам свеску и стављам је на сто. Он је поново граби и гура је у торбу. Одлазим до ормара да узмем и дам му свеску коју сам му ја дала да у њој црта и  пише, повремено, кад је нервозан. Он гура руку у торбу, кида парчиће свеске и поново гура у уста. Смирујем га трудећи се да то остали не примете. Доносим свеску и кажем му:

– С.Ј., знаш да је ово моја свеска. Ту црташ само за мене. Ја не волим прљаве свеске и бићу тужна ако је испрљаш. Ајде, нацртај за мене неки леп цвет.

Он прихвата. Црта неке жврљотине и смешка се. Задовољан је.

Наједном, опет трескају врата.

– Ааа! Ааа! Ууу! Ууу! – чујем неартикулисану вику и гледам како млада Ромкиња јури кроз учионицу према последњој клупи носећи у руци кесу смокија. Сви смо запрепашћени. Деца су, усмеривши поглед према њој, занемела од чуда. Незграпно ходајући, готово поскакујући, она и даље хуче, смешка се и тражи неког погледом. Покушавам да јој приђем и питам је кога тражи али она не обраћа пажњу на мене. Нека деца су преплашена, нека збуњена, нека се смеју. Усмеривши поглед према Д.А., насмејаног израза лица, девојка испусти гласан звук који је значио задовољство, баци смоки према Д.А., и уз гласно „А! А! А!“ одскакута до врата и изађе напоље.

Затворих врата за њом. Погледах у децу. Мада нисам знала о којој се особи ради, схватила сам да је глувонема и да је у некој родбинској вези са Д.А., па мирно прокоментарисах:

– Добила си ужину, је ли?

– Да – рече тихо Д.А.

– Ко је ова лепа девојка?

– Сестра.

– Добро, лепо је што мисли на тебе, али је замоли да други пут не улази у учионицу него да те сачека напољу. Важи ли?

– Важи – рече Д.А.

Онда се огласи звоно.

Данас сам ја дежурна, али сам на то потпуно заборавила.

Зар стварно и то стоји у закону, да мора дежурни наставник стално да гледа на сат да би на време звонио за почетак и крај часа? Да ли, поред оволико проблема и обавеза којима сам затрпана, морам и на то стално да мислим?

Пре недељу дана сам тражила од секретарице школе да ми одговори да ли је по закону у опису мога посла и то да звоним за почетак и крај часа. Рекла је:

– Па и наставници звоне.

– Али мене не занима да ли наставници звоне него да ли је по закону да дежурни наставник стално гледа на сат и напуста час да би звонио?

– Нисам о томе размишљала.

– Онда потражи у Закону и обавести ме.

Секретарица је прећутно климнула главом.

Наравно, још нисам добила одговор.  

Нема ми друге, мораћу писмено да се обратим управи школе за прави одговор.

Редовна настава се некако завршила. Следи допунска настава.

А на допунску наставу треба да остане њих петнаесторо. Петнаесторо! Читав један разред деце која не могу да савладају писање и читање слова и бројева на редовних десет часова, али ће, по нечијој замисли,  за тај један час научити много.

Међу њима је и К.М. чија је мајка данас била незвани гост на првом часу.

Отварам врата да бих пропустила децу која иду кући а задржала оне који остају на допунску и, сусрећем се са десетак родитеља који су дошли да сачекају децу из школе па се згурали уз сама врата учионице. Опет их, по ко зна који пут, молим да децу чекају испред школе јер је од улаза до моје учионице свега 4-5 метара и нема разлога да стоје испред врата учионице.

У тренутку док сам се обраћала родитељима зачух тако гласан дечји плач, готово вриштање, да ми се срце у тренутку следи. Помислих, ко зна шта се сад десило?

А оно, К.М. зграбила ранац и вриштећи, гура се панично између деце.

Ухватила сам је за руку и буквално, преплашено, бомбардовала питањима:

– Шта се десело К.М.? Зашто плачеш? Ко те дирао?

Дете се отимало и даље вриштећи и гурајући се према излазу.

– Неће на допунску! – заграјаше друга деца.

– Али К.М., па ја хоћу да ти помогнем да научиш слова. Знаш да ниси била у школи. Како ћеш их сама научити?

– Нећууууу! – и даље је вриштала и отимала се.

Из масе родитеља је излетео један млад човек и сав у бесу, викнуо.

– Шта јој радиш?! Што је дираш?!

– Ништа јој не радим. Само треба да остане на допунску да научи слова – рекох збуњено.

– Каква допунска?! Каква слова?! К.М., долазо овамо! – викну љутито човек.

Ја пустих дететову руку, остала деца и родитељи се размакше, он зграби девојчицу и одоше.

Остали родитељи су збуњено, без икаквог коментара, гледали час у мене, час у њих двоје. У том тренутку још нека деца повикаше да неће на допунску. Присутни родитељи их вратише у учионицу и изађоше испред улаза.

Уђох са децом у учионицу.

Немам времена да размишљам шта ли ће све да ме снађе на крају учитељске каријере, у овој демократији, на шта ће школа да личи кроз коју годину, шта ће постати од ове деце кад израсту у људе? Ни то да ли и ја у овој држави имам нека права осим обавеза које врло савесно схватам и испуњавам.

Просто немам времена јер ова дечица која су се, после бурног дана, смирила, очекују моју помоћ, а она су заиста, препуштена само себи и мени. Родитељи већине њих нити се одазивају на моје позиве, нити долазе сами у школу да се распитају о њиховом напретку, нити их интересује да ли њихова деца имају свеске и прибор, да ли имају домаће задатке, да ли су нешто научили, да ли ће им знање у 21. веку нешто значити.

Они само знају да деца неће понављати, да ће примити неку социјалу и дечји додатак за њих и срећни су због тога.

А ја?

Е, ја нисам срећна. Разочарана сам. Разочарана до бола.

У оваквом разреду од  тридесеторо малишана  где је много њих са посебним потребама било због болести, било због хиперактивности, било због социјaлно-емотивно образовне запуштености, али и деце која су веома интелигентна и жељна знања као и оних који се труде али спорије напредују, где су на папиру сви једнаки и недискриминисани, свако на свој начин, заиста трпе последице баш те једнакости и недискриминисаности.

Ситуација би била много другачија и много праведнија да их је у одељењу мање. Тада би било времена за све и учитељ би могао нормално да ради и посвећује пажњу сваком од њих, и у административном и у непосредном наставном смислу рада.

Тек онда би имали смисла и стандарди, и исходи, и ИОП и инклузија и све што онима горе, који никад нису ушли у разред и практично применили оно што сами прописују, падне на памет да  прекопирају из белосветског образовног система и наметну нашим веома оскудним, сиромашним и неодговарајућим условима рада у већини школа по Србији.

Али, број деце у одељењу не преписују и не копирају из белосветских програма. То прескочу, не одговара им. Поделити одељење, ни случајно! Треба да плате још једног учитеља, а они би и ова постојећа радна места да затворе.

Тако, на жалост, ми као практичари нисмо у могућности да утичемо на помодарство, подаништво, хирове и ћефове моћника, али смо зато свакодневно изложени понижењима, стресовима и невероватним проблемима који никог у овој земљи не дотичу. 

Али, зато, свих се тиче кад треба критиковати, омаловажавати и бацати дрвље и камење на просвету. Баш свих, почев од родитеља, комшија, политичких аналитичара, новинара, до министра.

Куда ли то иде наше школство?

Има нас још, и дај Боже да нас има више!

Advertisements
9 Коментари »

Речник првака

ЛАКОНСКИ  ОДГОВОРИ

Септембар увелико тече а деца никако да се навикну да школски час ипак није игра и да на њему мора да се буде пажљив да би се нешто разумело. схватило и научило. Једноставно, деца нису научена да некога слушају док прича, да, такође, и њих треба неко да слуша док говоре. Причају углас, не могу да се сконцентришу на нешто што раде или је та концентрација врло кратка. Никакви савети не помажу. Навикли су да у кући буду у центру пажње и сад то исто очекују и у школи. Таман смирим једну групу, креће у акцију друга и, наравно, сви прихватају и настављају свако у свом стилу.

Нема разлике између дечака и девојчица. Сви све обећавају у тренутку објашњавања правила понашања у школи, али чим се окренем, иза мојих леђа почне скакање, кикотање, дошаптавање, тужакање. Први пут ми се, после 39 година рада дешава да толико деце нема изграђену основну културу понашања и да ја, уместо да на часу остварујем образовне циљеве i yadatke, непрестано говорим о понашању, и то увек о истим ситуацијама.

Школски програм на сваком часу подразумева учење нових образовних садржаја, а васпитне теме и поруке се, успут, извлаче из тих садржаја и нема посебних часова посвећених васпитању, осим часа одељењског старешине, али то је једном недељно a тема много.

Осим тога, нисам навикла да у разреду говорим повишеним тоном и да и то нема ефекта. Навикла сам да из школе изађем испуњена и радосна јер ми је успешно завршен још један дан. Сада излазим исцрпљена и уморна, са натеченим грлом јер, осим анализирања понашања, доношења правила понашања, обећања, саветовања и опет саветовања, сваку реченицу понављам по ко зна колико пута, а дечји одговори се, ипак, своде само на једну до две речи.

Ево, овако изгледају њихови одговори:

– Погледајте нацртану линију и кажите каква је то линија?

– Крива.

– Одговори целом реченицом.

– Крива.

– Та линија је крива! То је одговор целом реченицом и тако увек треба да кажеш – објашњавам.

– Та линија је крива – најзад каже питани ученик.

– А каква је ова линија? – следи ново питање.

– Федер – одговара неко без питања.

– Федер није линија. У коју врсту линија бисте сврстали ову линију? – понављам питање.

– Па федер – понавља Е.А.

– Е.А.,  можда теби личи на федер, али то није правилан назив за ову линију – кажем му.

– Па ето, реко сам федер, јел видиш да личи? – упоран је Е.А.

– Децо, потребна нам је помоћ. Ко ће да помогне Е.А. да научи каква је ово линија? – настављам са питањем.

– Крива – одговара питани ученик.

– Да, али каква крива?

– Па крива.

– Какве могу да буду криве линије?

– Криве и праве – одговара питани.

– Линије уопште могу да буду криве и праве. Али криве линије имају два облика. Који су то облици?

– !!!

– Отворене и затворене – добацује неко.

– Договорили смо се да прави ђаци подигну руку кад нешто знају, а гласно говори онај кога питам. Непристојно је да сви говорите углас.

Затим се обраћам питаном;

– Ето, чуо си. Какве могу бити криве линије?

– Затворене и отворене.

– Одговори целом реченицом.

– Па отворене и затворене.

– Криве линије могу бити… – наглашавам са циљем да наметнем пун одговор питаном.

– Затворене и отворене.

– Понови одговор пуном реченицом.

– Па реко сам бре, сто пут ли да кажем! – нервира се дете.

– Слушај ме. Кад ја поставим питање, кажем целу реченицу. Такође, кад ви одговарате, одговарате целом реченицом. Ево, помоћи ћемо ти да научиш. Треба нам помоћ?! – обраћам се осталима.

И тако, најзад дођемо до правог одговора. Али има још линија па следи даље мучење. Показујем водоравну праву линију и питам Т.П. да одговори каква је.

– Водопадна – одговара она.

– Извини, нисам те разумела, каква је? – питам поново.

– Та линија је водопадна – понавља Т.П.

– Е није, него права – чује се одговор некога из разреда.

Показујем ученику да подигне руку да би добио дозволу да одговори и настављам:

– Та линија јесте права, али није и водопадна, него?

– Водоводна – одговара без питања Д.М.

„Е, овога пута је потребна моја помоћ“, потајно се смешећи помислих у себи и објасних положај правих линија, те на крају стигосмо до водоравне линије.

 М.А. још увек не може да се навикне на пристојно понашање у школи. Учење га готово уопште не занима па се само врпољи, излази, свира устима, нешто сам са собом прича а пошто има говорну ману и тежи облик врскања, не разумем много та његова цвркутања. Он не разликује понашање и однос према одраслима, вршњацима или учитељици. Сви су му исти.

– М.А., смири се и почни да радиш! – опомињем га у тренутку кад је претерао.

Он ме погледа и вртећи главом рече претећим пискутавим гласом:

– А сто се ти не смирис! Сто ја да се смирим?

Ето нове ситуације да наступи васпитни део мога рада, а нови, преобимни образовни садржаји – нека чекају, јер, како да пређем преко нечега што у породици није научено? Какав ће то утисак и поруку оставити на остале? 

Инклузија на делу

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Поставите коментар »

На часу ликовне културе

9.  децембар 2011.

Наставна јединица: Корпа са воћем.

Техника: Колаж, сликање воштаним бојама (ко нема колаж папир).

Асистенција: Старији другари, сада петаци.

Поставите коментар »

Наше свеске

 

                                                                                                       8. децембар 2011.

Малени, данас похваљени за уредност, лепо писање и илустрације својих задатака. Сви су добили  по једно срце.

Емилија Збиљић

Лазар Љубисављевић

Сара Трифуновић

Андрија Крстић

Александар Калејић

Драгана Момировић

Андреа Јањић

Јована Момировић

Дарко Стојковић

Леонардо Укић

Иван Мишић

Матија Тачић

Теодора Перић

Софија Здравковић

Поставите коментар »

Кефалице

ШТА ЈЕ ЗВРК

Сара:   Кад птица цврчи и пчелица зуји.

Емилија:  Она животиња која само звркуће, она у ноћ звркуће.

Драгана С. :   Кад жаба крекеће.

Теодора:   Кад неко звужди и кад лишће звужди.

Леонардо:  Кад жаба виче и кад мачка зврка.

Кемал:  Зврк је зверка.

Софија:  Кад цврчак зврчи.

Мане:  Кад је неко немиран и много, много немиран.

Немања М:  Зврк је зврчак.

Аца:  То је птица кад зуји.

Емануел:  Кад неко прави зврчке и кад се зврчка.

Поставите коментар »

Да Вам покажем

Стивен

Вршњачка асистенција

2 Коментари »

Закон и пракса

ЗАБОРАВЉЕНО ДЕТЕ

 

Након две недеље од почетка школске године у моју учионицу упада жена, Ромкиња, са неколико деце око себе.

– Аха, Д.А., ене место, Д.А., иди седи там! – виче девојчици и гура је према последњем реду не обраћајући пажњу ни на мене, ни на осталу децу, ни на то што час увелико тече.

Дете се уз плач враћа мајци, она га опет гура према празној столици, оно се и даље плачући враћа, она виче нешто на ромском, опет га гурајући према празној столици.

Збуњена и запрепашћена, у тренутку нисам умела ништа да кажем, само сам немо гледала немилу сцену пред децом која су се чудила, смејала, врискала, како ко. Онда сам се тргла, смирила децу, смирила придошлу девојчицу коју је већ била ухватила паника и викнула жени која је и даље нешто причала детету на ромском језику:

– Ало, госпођо, ово је учионица, а то значи да треба прво да покуцате на врата па онда, уз дозволу да уђете.

– Рекла ми гогица да је на списку! – рече жена.

– Која Гогица, какав списак? – питам, мислећи да се ради о имену неке особе.

– Па онај што уписује децу, рекла ми да је Д.А. на списак.

– Педагогица ти рекла?

– Аха, тај!

– Ко је на списку?

– Па моја Д.А.

– А извод из књиге рођених? А потврда од лекарске комисије и из предшколског?

– Па тој ништа немам? Треба да идем у Лесковац да извадим, али немам паре. Ћу извадим овија данови.

– То је обавезно потребно јер без тих папира не могу да је упишем. А на списку је нема.

– Па ти гу, мори, упиши! Она је Д.А. Млого је бистра и паметна – просто нареди и оде скупивши осталу своју децу из учионице.

Д.А. је на одмору побегла, али су је, час мајка, час старија сестра, час, ваљда, отац,  неколико пута доводили и буквално убацивали у учионицу и даље не обраћајући пажњу ни на какве молбе, опомене и коментаре.

Следећих дана девојчица је редовно долазила у школу, а онда, након неколико дана, опет је у учионицу упала њена мајка вукући за руку другу девојчицу док су за њом опет јурцала остала деца.

– Чекајте, молим Вас, како то упадате у учионицу са том децом!? Овде је час и нико не би смео да омета рад, поготову што су то мали прваци. Шта је сад проблем? – рекох жени.

– Па не сметам ти, мори,  него, еве, доведо и К.А. – рече хладнокрвно.

– Али, пре неки дан си ми довела једно дете! Ко је сад па К.А.? Чија је она?

– Моја је, бре, и она!

– Јесу ли њих две близанци? Што је ниси довела на време? Кад си Д.А. довела, зашто и њу ниси тада довела?

– Ма она је требала да буде трећи разред, но ја сам гу заборавила.

– Заборавила си дете? – рекох са запрепашћењем.

– Што се чудиш? Имам осам комада, знаш ли ти, а немам са што да ги издржавам! Она ништа не знаје, но нека гу туј, ти ће гу научиш. Сви викав да си млого добра – развезла је причу заборавна мајка.

Наравно, ни за К.А. није имала потребна документа. Донеће, рече мајка, (али не знам када).

На одмору је, са свом оном децом, нађох у директорову канцеларију. Тражи потврде да су редовни ђаци да би за њих остварила дечји додатак.

– За коју децу ти требају потврде? – пита је директор.

– За овој, за овој и за овој – показује она на три детета.

– А за овог малог? – пита директор показујући на дечака који се је гурао уз мајку.

– Ма тај је бескорисан, и овија сви су бескорисни. Дајев само за три деца – прокоментарисала је жена.

Господе, шта ли ћу све да чујем од неодговорних родитеља који рађају децу само због дечејег додатка и социјалне помоћи, помислих у себи и изађох из канцеларије.

Више се није појавила у школу.

А К.А. као да је стварно заборављена. Нити ме што пита, нити одговара на моја питања, нити се са ким дружи, нити што уме да схвати што јој показујем. Само ме немо гледа и наставља да шврља по згужваној и поцепаној  свесци коју сам јој ја дала, а по којој су се већ сутрадан нашли остаци свих могућих чорби и намирница које једе код куће.

Гледам све то и не могу да верујем да се годинама диже прашина око права детета, годинама је повика на просветне раднике од стране новинара, родитеља, па и министра, као да су они ти који крше дечја права, а родитељи и држава су идеални и безгрешни.

Само један одговор ми пада на памет: Наравно, родитељи су, у односу на просветне раднике, увек у праву, они су већински гласачи, а овакви неодговорни родитељи који се задовољавају дечјим додатком и социјалном помоћи од којих живи цела породица, без икаквих обавеза и одговорности, само повећевају ту гласачку машину.

Што се тиче државе, па донела је идеалне законе и прописе, а ко још сам себе напада за непоштовање онога што сам пропише?

А како је мени кад гледам сву ту беду, немаштину и прљавштину, кад  морам да приђем и пишем по тако замазаним свескама преносећи ко зна шта све са једне на другу ђачку свеску, кад морам да приђем и покажем слово, број или било шта друго детету коме ваши падају из косе на свеске и књиге, кад их гледам у одећи и обући за три броја већој од себе или како на одмору тужно гледају у децу која једу ужину, кад не знам шта да кажем родитељима који врло жустро и наредбодавно захтевају да њихова деца не седе у клупи сатим и тим дететом…, никога није брига.

Наравно, рећи ћете ми, правило је позвати родитеље и указати им на права детета  и родитељске обавезе према детету.

Али то важи за родитеље који се одазову.

А шта урадити са онима који се не одазивају, који никад не долазе у школу нити их је брига шта се тамо дешава, који не испоштују своје рођено дете макар толико да дођу само на родитељске састанке? Шта тада урадити а не повредити нити дете које има проблем, нити осталу децу која трпе због тога?

Питам се, шта је уопште недискриминација? Можда савремена бајка у закону, деца и онако воле бајке? Право једног на рачун права другог?

Или, можда, тема за препуцавање новинара и некаквих стручњака – експерата?

???

Оставите се препуцавања преко леђа беспомоћне деце и наставника, драги новинари, експерти и остали.

Учините неки хумани гест да живот и рад многе деце и наставника у школи буде радоснији и лепши но што јесте.

2 Коментари »

Дечји бисери

         

Септембар 2011.

                                                                         ЗВРК

Не знам шта је код ЕА живље и неуморније, тело или језик. Он једноставно не може нити да седи на својој столици, нити да ћути и бар на тренутак се сконцентрише да нешто уради или слуша моја објашњења, питања или одговоре осталих. Врти се на столици, седи обрнуто у односу на таблу, удара ногама о под или опонаша клизање по њему, сакрије се испод стола и свирка, певуши или изводи неке друге враголије, устаје, шетка се од једног до другог детета, (нарочито га привлаче они који су несташни), брисао би таблу непрестано само да не седи на своје место а на одмору га ни пук војске не може зауставити…

Све то би некако и могло да се ублажи задацима које му дајем да уради, али још већи проблем ствара његов језик јер је и у причању неуморан. Спреман је да на сваку моју реч реагује својом досетком, причом, добацивањем. И на мој поглед и на моје ћутање има спремне одговоре. Једноставно, незаустављив је и и неуморан и у језичком и у физичком погледу.

EA је ромске националности.  са старијом сестром живи у хранитељској породици. За разлику од многе ромске деце, он има изузетно богат речник српског језика и говори чисто и јасно, добро је чуван, редовно долази у школу а његови старатељи се скоро сваки дан интересују за његово понашање и учење.

Једног дана сам решила да испитам докле је спреман да иде у својој причи и јурњави по учионици. Одабрала сам час ликовне културе кад деца цртају па то неће много утицати на непосредан рад са осталима.

Овако изгледа наш дијалог:

– ЕА, ајде сад лепо седни на своју столицу и цртај оно што смо се договорили – кажем му у тренутку кад је кренуо да „врши инспекцију“ по учионици.

– Важи, госпођице, ево, идем! – одговара он скачући на једну, па на другу ногу.

– ЕА, седни лепо. Окрени се према табли.

– Разумем, друже капетане! – одговара поздрављајући ме војнички, наравно, у стојећем ставу.

– ЕА, не одговарај ми увек, уради како ти кажем, ћути и ради.

– Аха, тако? Па морам да причам кад ти причаш!

Погледам га ћутећи у жељи да схвати да је то опомена. Он наставља:

– Добро, добро, друшкане. Ћу се смирим. Ево, шта сад да радим?

– Оно што сви раде.

– Немам ти ја појма шта раде сви. Кажи ми ти.

– ЕА, договорили смо се да се са учитељицом не разговара тако. То је непристојно. Кад будеш пажљиво слушао, увек ћеш знати шта треба да радиш. А сад настави да црташ парк и све што се тамо налази онако како ти видиш и умеш.

– Разумем, госпођо. Ух, морам сад да цртам. Све је без везе. Много тешко. За пет минута ће велики одмор. Ужина. То је то. Ту-ту-ру-ту-ту…! – пева и игра седећи.

Ћутим и упорно га гледам очекујући да ће се најзад смирити и радити задатак. Нема шансе. Поново устаје, шета, гледа шта ко ради, звиждуће. Приђем му и само га ћутећи гледам помало прекорно. Он се тргне:

– Аха, разумем госпођо! `Ел можемо ми да се играмо? Ово је много тешко. Ти све мене питаш најтешко.

– ЕА, договорили смо се да сам ја учитељица и да тако треба да ме зовеш.

– Добро, добро, госпођо, знам то. Већ си ми сто пут рекла!

– ЕА!

– Тај сам, друже капетане!

– Е, сад си претерао! Ја сам врло тужна и несрећна због твог понашања. Не могу да радим нормално и због тога ће директор да ме казни – кажем, глумећи тужну особу.

– Ево, ево, нећу више! Извините! – каже он и узима бојице.

Наравно, то је био само тренутак. ЕА креће у нову акцију:

– Па рек`о  сам да је ово много тешко. Све ја најтешко радим. Дај ми нешто лако!

– ЕА, изађи и на табли нацртај кокошку.

– Кокошку?!

– Да, кокошку.

За тренутак се створио испред табле, узео креду, замислио се мало, па кренуо да црта уз непрестане коментаре:

– Кокошка, аха!? И то је тешко, али морам, морам да научим. Ћиху, ћиху, ћиху-ху! – певуши – Ево је кокошкица. Готова је моја кокошкица! – радосно виче подижући руке увис.

– Ето, ЕА, видиш да можеш. Баш лепо си је нацртао – кажем.

– Лепо, лепо, кажем ти ја. Могу ли опет?

– Шта опет.

– Да нацртам кокошкицу?

– То си већ нацртао. Могао би нешто друго?

– На пример, шта?

– На пример, нацртај дрво.

– Дрво? Ево га дрво. Дрвце, види га, јел лепо моје дрвце? – пита сав поносан а подбочио се, гледа ме право у очи и нестрпљиво очекује одговор.

– Јесте, прелепо је. – кажем и настављам да га саветујем: – Видиш, ЕА, кад год пажљиво слушаш и радиш, увек добро и лепо урадиш све што треба. Можемо ли да се договоримо да убудуће будеш увек пажљив па ћеш бити много добар ђак. И ја ћу бити срећна и задовољна због тога. Важи ли?

– Важи, друшкане – рече, затим ми притрча загрли ме и припи се уз мене.

– Учитељице, не друшкане! – опоменух га прихватајући загрљај као његово извињење.

– Да, да, учитељице! Заборавио сам, извини! – каже ударајући се по главици и јурну на своје место.

Кренула сам да погледам шта раде остала деца, али ме заустави прекор ЕА:

– Учитељице, ајде, почни да причаш, оћу да те слушам! Кад ја оћу да те слушам, ти све идеш код другог!

Пошто сам приметила да већина деце не седи правилно на својим столицама, почела сам да им објашњавам како се правилно седи док се пише или црта и зашто је то важно нарочито за децу која расту и док седе и  пишу. У једном тренутку сам села на слободну столицу у жељи да им то и практично покажем. Тада је ЕА викнуо:

– Еј, Учитељице, ти не треба да седиш него треба да нас учиш. Чујеш ли, не треба да седиш! Устани! Ајде да нам показујеш нешто!

И тако до бесконачности.

Неуморан мали Мане

Ако питам да ли су написали домаће задатке, ЕА истог момента има одговор који саспе „као из рукава“:

–  Јесмо, јесмо! Можда и нисмо. Ма шта је бре, ово?! Па стварно нисмо. Шта ја могу кад нисмо.

Коментар МА не изостаје ни у тренутку кад неко дете закасни на први час, и то пре мог било каквог питања или коментара:

– А, касниш, друшкане! А зашто касниш? Не треба да касниш него да дођеш на време. Видео сам те ја тамо, играш се па садкасниш. Треба да те казнимо па да видиш…

Муњевити су му и покрети и одговори и коментари. Ни зврк му није раван јер се зврк, ипак, умори па стане, или наиђе на препреку па стане.

За ЕА нема ни језичке препреке ни физичког умора.

Поставите коментар »