Разредна настава

Дневник једне учитељице

Дошла ми маца на вратанца

28. март 2012.

Дошла ми маца на вратанца

 

Данас смо у школи разговарали о кућним љубимцима. По ко зна који пут разговор је потврдио да деца воле животиње.

Покушала сам да им укажем на то да кућне љубимце морамо и да негујемо да би били здрави и весели и да би дружење са њима било здравствено безбедно. То подразумева редовно храњење љубимца, неговање у хигијенском и здравственом смислу, стварање прихватљивог понашања љубимца у окружењу, међусобно разумевање као и редовно прање руку и опрез са длакама које могу проузроковати здравствене проблеме оних који се друже са њима, нарочито деце.

Увече, при повратку из редовне шетње са комшиком и колегеницом Данијелом, застадох изненађено пред вратима свога стана. На поњавчету испред мојих врата склупчало се мало жуто маче и безбрижно спава. Баш лепо, чисто, неговано маче. Гледам га и чудим се одкуд дође баш ту. Прескочило ко зна колико кућа и дворишта по селу, још три стана у приземљу и мирно спава испред мојих врата не  обраћајући пажњу на наш долазак.

–         А, оно је ту сваке ноћи већ дуже време – рече ми Данијела.

–         Стварно? Нисам га приметила досада – одговорих.

–         Да, да, виђам га ја стално и све на том месту спава.

–         Баш лепо. Ово је, можда, нека срећа мени дошла на врата. Нека га, нека спава – прокоментарисах и прођох поред њега.  Оно се и не помаче. Брзо улетех у собу, дохватих фотоапарат и вратих се да га сликам. Маче се тек тад пробуди и одмах навали да се мота и мази око мојих ногу, да скаче и пентра се уз мене нежно мјаучући. Једва улових неколико снимака јер се ноктима тако чврсто прикачи за моју тренерку, да га једва одвојим, а оно се опет несташно и живахно около мигољи,  па опет уз мене.

Онда навали на врата. Хтело би унутра.

–  Е, мацо, извини, али унутра не може. Немам ја услова да те чувам унутра, али овде може. Добићеш своју порцију кад год будеш ту. Кад си већ само одабрало моја врата, добро дошло! – испричах се ја са њим.

– Мјау, мјау, мјау! – одговори ми маче.

– Онда, договорено. Идем по твоју вечеру.

Донесох му вечеру. Баш је било гладно. Навали да черупа парче пите остале од наше вечере и заборави да ми се захвали.

Нека. Ово је тек почетак. Има времена, научиће. За почетак је важно да буде сито и задовољно.

Са сином одлучисмо да се зове Жућа.

Е, па Жућо, срећно нам пријатељство. Ако одлучиш да и даље долазиш, смислићемо нешто да ти обезбедимо боље услове преноћишта.

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

Advertisements
Оставите коментар »

О Бранку Радичевићу чије име носи наша школа

Биографија

 

Радичевић је рођен у Славонском Броду 28. марта 1824. у породици Тодора и Руже Радичевић, кћерке богатог вуковарског трговца Јанка Михајловића. Пошто је рођен дан уочи светог Алексија, по њему је и добио име када је крштен сутрадан. Пред објављивање своје прве књиге, своје име ће променити у Бранко.

Бранков отац Тодор је био чиновник, али се такође бавио и књижевношћу, преводио  је са немачког језика на српски. Бранко је имао брата Стевана и сестру Амалију, која је умрла у другој години живота.

Отац чиновник је често мењао места боравка због премештања на посао па  се Бранко школаовао у Сремским Карловцима, Земуну, Темшвару и Бечу где је студирао права и медицину.

Писао је песме од раног детињстав. Пошто се његова породица дружила са Вуком Караџићем, он је прихватио Вуков савет и један је од првих српских песника који је писао на народном  језику како би га цео народ разумео. Вук Караџић и његови пријатељи су му помагали у штампању књига.

Био је заљубљен у Мину, ћерку Вука Караџића, али Вук није желео да се она уда за њега зато што је био сиромашан па се она удала за другог а он јој је посветио неке своје песме. Неке од њих. Међу којима и Певам дању, певам ноћу,  пева Здравко Чолић.  

Писао је о младалачким радостима, ђачком животу, о љубави. Рано се разболео од тада неизлечиве болести туберкулозе и пошто је знао да ће умрети, већина песама су му тужне и представљају растанак од живота, љубави и животних радости.

Радичевић је преминуо 1. јула 1853. у бечкој болници на рукама Вукове жене Ане. Постхумно збирку песма је објавио његов отац 1862. Српска омладина је испунила песникову жељу и године 1883. пренела је његове остатке из Беча у Стражилово.

Живео је само 29 година.

 

У СПОМЕНАРУ МИНЕ КАРАЏИЋ

 

Певам дању, певам ноћу,
певам селе, што год хоћу;
и што хоћу, то и могу,
само једно још не могу:
да запевам гласовито,
гласовито, силовито,
да те дигнем са земљице,
да те метнем међ’ звездице.
Кад си звезда, селе моја,
да си међу звездицама,
међу својим, селе моја,
милим сестрицама.

 

ЦИЦ! 

 

Aл’ се небо осмеива, 

Ал’ се река плави, 

А рибарче у чун снива 

Јасно кô на јави. 

 

Он итнуо удичицу, 

Рибицу је стекô, 

Метнуо на жеравицу, 

Па је тако пекô. 

 

„Жеравицо, де се труди, 

Немој тако споро.“  

Рибица му веће руди, 

Готова је скоро. 

 

Руди риба — јоште мало — 

Сад му је печена, 

Срце му се заиграло: 

„Амо сад, милена!

 

Доле ћемо јако сести, 

Ал’ ће да се слади, 

Морô би те, рибо, јести 

И да није глади.“  

 

Па је узе, па њом брже 

Да примакне к усти, 

Чун се љуљну, он се трже, 

Оде санак пусти.

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

Оставите коментар »

Oживимо своје иницијале

21. 3. 2012.

🙂

Учионица је и даље полупразна.

Грип се разгоропадио, не јењава. 

Ово је поздрав за све болесне малене које је грип одвојио од школе, дружења, игре, школских главобоља, радости и брига. 

🙂 🙂

САВЕТ да што пре оздравите и ојачате: Замолите родитеље да вам два пута дневно направе лимунаду по овом рецепту:

♥    Пола лимуна исцедити у чаши, допунити водом, засладити медом и попити  ♥

Верујте, бићете као нови.

 Другари, недостајете нам. Хајде, навалите на лимунаду, оздравите што пре и вратите се у школу да се лепо дружимо и да заједно учимо.

За домаћи задатак оживите ви своје иницијале као ваши другари који су данас били у школу. ИНИЦИЈАЛИ су прва слова вашег имена и презимена 🙂 🙂 🙂

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

Оставите коментар »

Грип испразнио учионице

20. март 2012.

Како је леп осећај кад учитељ за собом остави замену.

Моја бивша ученица, Бојана Цветановић, студент је прве године Учитељског факултета у Врању. Током ове седмице има педагошку праксу,  и, наравно, одабрала је да је оствари баш код мене,  своје бивше учитељице.

Баш се радујем због тога што ће још једна моја ученоца бити учитељица и наставити тамо где ћу ја једног дана стати. 

Бојана је била од почетка  дивно и одговорно дете и остала је таква, па верујем да ће сутра бити одговорна, креативна и омиљена учитељица.

Желим јој срећан пут до најлепшег позива на свету.  

Грип, прехладе, вирус – шта год да је, нека га ђаво носи!  Није сачекало честито  ни снег да се отопи, окомило се на дечицу па њима напунило амбуланте и домове здравља а испразнило учионице. Повишена температура, грлобоља, јак и дуготрајан кашаљ и исцрпљеност муче децу већ трећу недељу.

Рубрике за одсутне у разредној књизи готово испуњене сваки дан. 

Ових дана учионица делује баш жалосно и тужно.

Данас, иако десетковани,   били смо вредни и активни, нарочито на часу Свет око нас.

Научили смо делове биљке. 

Деца су почупала зељасте биљке по дворишту да би уочила и упоредила изглед коренова  и осталих делова биљака, и то је ишло лако.

Покушали су да ишчупају и савију  бар једну дрвенасту биљку, али то нешто није ишло никако 🙂 🙂 🙂

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

Оставите коментар »

Песме завичајке

17. 3. 2012.

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

Оставите коментар »

Најбољи начин учења

17. март 2012.

МОЈА ПОРУКА УЧЕНИЦИМА 

Једна од најуспешнијих метода учења

Оставите коментар »

Срдачан поздрав свим посетиоцима Блога

16. март 2012.

Поштовани посетиоци, 

Радује ме да вас има из свих крајева света. За 4  месецa, колико живи овај блог, посетило га је преко 7 500 људи из Србије и многих других делова света . Значи,  моја ћирилица одзвања и глагоља свуда у свету. То ме много радује и  веома сам срећна због тога.

Табела представља статистику посета у последњих 7 дана.

Хвала вам свима.

Све вас срдачно поздрављам и желим добро здравље, личну и сваку другу срећу.

С поштовањем,

Радунка Дуна Богдановић.

Country Views
Serbia FlagSerbia 884
Bosnia and Herzegovina FlagBosnia and Herzegovina 58
United Kingdom FlagUnited Kingdom 47
Ukraine FlagUkraine 19
Montenegro FlagMontenegro 15
United States FlagUnited States 10
Romania FlagRomania 9
Macedonia, the former Yugoslav Republic of FlagMacedonia 4
Sweden FlagSweden 1
Iceland FlagIceland 1
Canada FlagCanada 1

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

Оставите коментар »

Демонстрација лепог рецитовања

16. март 2012.

Сарадња

Мала Софија Марковић, победница на општинском такмичењу у рецитовању, представљаће нашу школу на регионалном такмичењу. Њена учитељица Данијела Митић је моја бивша ученица.

Данас је најбоља рецитаторка рецитовала само за моје прваке да им покаже како се стихови казују напамет. Награђена је великим аплаузом. 

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

Оставите коментар »

У шетњи са родитељима и још понешто

16. март 2012.

Продукти на часу ликовне културе 

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

Оставите коментар »

Учитељица – папарацо

15. 3. 2012.

На часу енглеског језика

Данас је К.Ј. ученица 5. разреда из преподневне смене развалила врата на мојој учионици. На моју велику жалост, у том одељењу су моји бивши ученици, а К. Ј. је дошла  у моје одељење у 3. разреду као поновац. Врло брзо је од свих у одељењу добро прихваћена. Сви ученици су јој, све време, до завршетка четвртог разреда, помагали да научи слова и да научи много тога што је раније није интересовало. 

У току петог разреда је требало, баш због неких проблема у понашању, да пређе у друго одељење. Међутим, сви до једног су се побунили и захтевали да она и даље остане у њиховом одељењу а они ће јој  у свему помажу како даље не би било проблема. 

Данас је та иста незахвална девојчица  развалила врата од учионице. То нису нека мала, обична врата. То су висока двокрилна врата са додатком прозора на врху – архитектура и столарија од пре 110 година. 

Скоро сваки дан срећем се са мојим петацима у учионици коју делимо, у школском  дворишту или на улици. Увек  застанемо, попричамо, похвале ми се својим успесима или се изјадају кад имају неки проблем и ја сам увек срећна кад се сретнем са њима. 

Данас, идући кроз парк, сретох две девојчице, приметих да су преозбиљне, да крију поглед и да једва промумлаше „Добар дан“. Помислих да, можда,  имају неких својих дечјих проблема које не желе да деле са мном, па их не зауставих. Успут не сретох никог од осталих, ни на улици, нити у школском дворишту. 

И то ми није указивало на ништа необично.

У школи сазнах шта се десило и то онако, у стилу: „Они твоји развалили врата на учионици, еј, оволика врата и то не извукли него сломили шарке!“

Наравно, схватих зашто моји петаци данас беже од мене. Срамота их је, не знају шта да ми кажу, јер, за време четворогодишњег дружења научили су да деле своје успехе и неуспехе, да је успех једног – успех свих и проблем једног – проблем свих. 

Шта сад да ми кажу? Учионица зјапи отворена а још увек је хладно, посебно у овој учионици. Осим тога, налази се на свега  3 метра, врата у врата са улазним вратима  у школу, па свако ко прође, скреће пажњу ученика и омета рад у њој. 

Како било да било, морамо радити у њој.

При крају првог часа пришуња се моја петакиња И.С. , стоји тако на вратима без врата, ћути и гледа ме. Нит би да уђе, нити да оде.

Изађох.

Гледам и ја њу очекујући да проговори јер је знам као добру причалицу, но, И.С. и даље снисходљиво ћути. 

Онда, онако стидљиво и забринуто, поче да се извињава и да ми објашњава шта се десило. 

Шта да јој кажем?

Јесте, крива је К.Ј. Остали нису криви и наравно да их не треба кажњавати. 

Али, како казнити С.Ј. ? Да поправи врата? Она то не може а њени родитељи и не долазе у школу да се интересују за њен рад и понашање. Како онда проблем решити а да делује васпитно тако да сутра не почну сви да ломе и разбијају намештај, столарију, зидове..? Да покрене и развије одговорност према туђој и заједничкој имовини?  

Шта са угроженим правима преко 50  ученика и наставника који бораве у тој учионици?  Шта је са угроженим правима о безбедности девојчице која је само неком срећом избегла пад огромног крила од врата преко себе? Или са безбедношћу осталих који се опет, неком срећом, нису нашли у близини? Са угроженим правима деце која осећају одговорност према ономе што се десило у њиховој учионици а они нису кривци и сада се стиде и брину због тога?  Како задовољити њихова права? Најзад, шта са правима о безбедности ње саме, јер је овим поступком  сама себи угрозила здравље и живот? 

А сваки дан слушам како је много наставника на број деце у школама. Не схватају да ће врло брзо доћи време да ће за свако дете бити потребан неко ко ће га чувати од других и од себе сама.

Или, можда, планирају да по школама отпусте наставнике а запосле полицајце?! Ко зна?! Јер, дошло је време да је наставник за све крив, да је крив самим тим што је наставник, па при поласку у школу, на посао, не размишља о томе како да му што креативније и успешније изгледа час, него моли бога да му дан прође без неког „дечјег“ екцеса и насилништва  или мобинга неког  сујетног партијског мезимца. 

И.С. оде и даље забринута.

Ја заврших час, такође, забринута.

Следећи час деца су имала енглески језик. Пролазећи поред учионице, приметих да се моји малени врло лепо забављају уз неку дечју музичку игру. Слика у учионици је била прелепа па одлучих да нађем и нешто добро у разваљеним вратима.  На пример, да мало уходим колегу Игора Цимбаљевића. Пошто на учионици нема друге половине врата, могла сам лако изигравати папараца.

И, ево  фотографија распеване и разигране деце и њиховог наставника енглеског језика. 

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

6 Коментари »