Разредна настава

Дневник једне учитељице

О Бранку Радичевићу чије име носи наша школа

на 27. март 2012.

Биографија

 

Радичевић је рођен у Славонском Броду 28. марта 1824. у породици Тодора и Руже Радичевић, кћерке богатог вуковарског трговца Јанка Михајловића. Пошто је рођен дан уочи светог Алексија, по њему је и добио име када је крштен сутрадан. Пред објављивање своје прве књиге, своје име ће променити у Бранко.

Бранков отац Тодор је био чиновник, али се такође бавио и књижевношћу, преводио  је са немачког језика на српски. Бранко је имао брата Стевана и сестру Амалију, која је умрла у другој години живота.

Отац чиновник је често мењао места боравка због премештања на посао па  се Бранко школаовао у Сремским Карловцима, Земуну, Темшвару и Бечу где је студирао права и медицину.

Писао је песме од раног детињстав. Пошто се његова породица дружила са Вуком Караџићем, он је прихватио Вуков савет и један је од првих српских песника који је писао на народном  језику како би га цео народ разумео. Вук Караџић и његови пријатељи су му помагали у штампању књига.

Био је заљубљен у Мину, ћерку Вука Караџића, али Вук није желео да се она уда за њега зато што је био сиромашан па се она удала за другог а он јој је посветио неке своје песме. Неке од њих. Међу којима и Певам дању, певам ноћу,  пева Здравко Чолић.  

Писао је о младалачким радостима, ђачком животу, о љубави. Рано се разболео од тада неизлечиве болести туберкулозе и пошто је знао да ће умрети, већина песама су му тужне и представљају растанак од живота, љубави и животних радости.

Радичевић је преминуо 1. јула 1853. у бечкој болници на рукама Вукове жене Ане. Постхумно збирку песма је објавио његов отац 1862. Српска омладина је испунила песникову жељу и године 1883. пренела је његове остатке из Беча у Стражилово.

Живео је само 29 година.

 

У СПОМЕНАРУ МИНЕ КАРАЏИЋ

 

Певам дању, певам ноћу,
певам селе, што год хоћу;
и што хоћу, то и могу,
само једно још не могу:
да запевам гласовито,
гласовито, силовито,
да те дигнем са земљице,
да те метнем међ’ звездице.
Кад си звезда, селе моја,
да си међу звездицама,
међу својим, селе моја,
милим сестрицама.

 

ЦИЦ! 

 

Aл’ се небо осмеива, 

Ал’ се река плави, 

А рибарче у чун снива 

Јасно кô на јави. 

 

Он итнуо удичицу, 

Рибицу је стекô, 

Метнуо на жеравицу, 

Па је тако пекô. 

 

„Жеравицо, де се труди, 

Немој тако споро.“  

Рибица му веће руди, 

Готова је скоро. 

 

Руди риба — јоште мало — 

Сад му је печена, 

Срце му се заиграло: 

„Амо сад, милена!

 

Доле ћемо јако сести, 

Ал’ ће да се слади, 

Морô би те, рибо, јести 

И да није глади.“  

 

Па је узе, па њом брже 

Да примакне к усти, 

Чун се љуљну, он се трже, 

Оде санак пусти.

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.


Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: