Разредна настава

Дневник једне учитељице

Дошла ми маца на вратанца

на 29. март 2012.

28. март 2012.

Дошла ми маца на вратанца

 

Данас смо у школи разговарали о кућним љубимцима. По ко зна који пут разговор је потврдио да деца воле животиње.

Покушала сам да им укажем на то да кућне љубимце морамо и да негујемо да би били здрави и весели и да би дружење са њима било здравствено безбедно. То подразумева редовно храњење љубимца, неговање у хигијенском и здравственом смислу, стварање прихватљивог понашања љубимца у окружењу, међусобно разумевање као и редовно прање руку и опрез са длакама које могу проузроковати здравствене проблеме оних који се друже са њима, нарочито деце.

Увече, при повратку из редовне шетње са комшиком и колегеницом Данијелом, застадох изненађено пред вратима свога стана. На поњавчету испред мојих врата склупчало се мало жуто маче и безбрижно спава. Баш лепо, чисто, неговано маче. Гледам га и чудим се одкуд дође баш ту. Прескочило ко зна колико кућа и дворишта по селу, још три стана у приземљу и мирно спава испред мојих врата не  обраћајући пажњу на наш долазак.

–         А, оно је ту сваке ноћи већ дуже време – рече ми Данијела.

–         Стварно? Нисам га приметила досада – одговорих.

–         Да, да, виђам га ја стално и све на том месту спава.

–         Баш лепо. Ово је, можда, нека срећа мени дошла на врата. Нека га, нека спава – прокоментарисах и прођох поред њега.  Оно се и не помаче. Брзо улетех у собу, дохватих фотоапарат и вратих се да га сликам. Маче се тек тад пробуди и одмах навали да се мота и мази око мојих ногу, да скаче и пентра се уз мене нежно мјаучући. Једва улових неколико снимака јер се ноктима тако чврсто прикачи за моју тренерку, да га једва одвојим, а оно се опет несташно и живахно около мигољи,  па опет уз мене.

Онда навали на врата. Хтело би унутра.

–  Е, мацо, извини, али унутра не може. Немам ја услова да те чувам унутра, али овде може. Добићеш своју порцију кад год будеш ту. Кад си већ само одабрало моја врата, добро дошло! – испричах се ја са њим.

– Мјау, мјау, мјау! – одговори ми маче.

– Онда, договорено. Идем по твоју вечеру.

Донесох му вечеру. Баш је било гладно. Навали да черупа парче пите остале од наше вечере и заборави да ми се захвали.

Нека. Ово је тек почетак. Има времена, научиће. За почетак је важно да буде сито и задовољно.

Са сином одлучисмо да се зове Жућа.

Е, па Жућо, срећно нам пријатељство. Ако одлучиш да и даље долазиш, смислићемо нешто да ти обезбедимо боље услове преноћишта.

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.


Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: