Разредна настава

Дневник једне учитељице

Ја знам да читам

21. 4. 2012.

Радна субота. Одрађујемо принудни распуст због великог снега и хладноће која нас је у фебруару задесила.

Први час – српски језик. Разговарамо о песмама Григора Витеза. Дивне песме. Деца уживају. Неке песме надограђујемо и допуњујемо. На пример, шта би се, по њиховом мишљењу,  догодило кад би дрвеће ходало?

Било је баш занимљивих и маштовитих одговора :

–         Неко дрво би дошло у моју собу, на пример банана.

–         Тада би дрвеће некуд однело гнезда па би птице биле забринуте кад не могу да их нађу.

–         Наше би јабуке отишле у Африку а код нас би дошле банане и киви.

–         Помешале би се шуме и воће. Не би знали која је наша трешња.

–         Дрвеће би пoнекад дошло у дечју собу. Оно би спавало на душецима, а деца у птичјим гнездима. Стабло би било кутак за играње.

–         Кадби дрвеће ходало, морало би чвршће да држи своје плодове да не би падала воћна киша. Онда би у јесен, кад му лишће пожути, поскочило неколико пута да га отресе са себе.

–         Кад би дрвеће ходало, можда би некад прескакало вијачу са девојчицама или би играло фудбалса дечацима.

–         Да би дрвеће ходало, морало би да има своје ципелице.

–         Дрвеће би ходало а гране би се шириле на све стране и махале би нам.

–         Тад би дрвеће  изгледало смешно клатећи се на све стране.

–         Не знам како бисмо тад могли да уберемо воће. Деца би се плашила да их не однесе негде далеко.

–         Тад би се дрвеће приближило селима а животиње би ушле у село па би стално слушали цвркут птица, завијање вукова, медведово брундање и не знам шта све још.

–         Баш би било гужве. Аутомобили не би могли да иду путем а ми не би могли  да идемо улицама. Наш парк не знам где би био и где би се ја играо.

–         Дрвеће би залутало кад би ходало а после би људи свуда трчали да траже своје дрво а птице да траже своје птиће.

 

У једном тренутку, усред разговора,  осетих  липкање по леђима. Окренух се и сусретох са крупним, црним, живахним Манетовим очима. Нешто ми рече, али веома брзо и, неуобичајено за њега незаустављиво причљивог и бучног, тихо, па га у први мах нисам разумела.

–         Молим, Мане? – рекох му.

–         Учитељице, и ја сам почео да читам – рече он и даље тихо.

–         Стварно?

–   Да! Вежбао сам. Много сам вежбао, вежбао и научио сам – рече Мане нешто гласније.

–   Верујем ти, Мане.

–   Јесте, јесте! Могу ли да Вам покажем! – рече Мане скакућићи око мене сав насмејан.

–   Хајде сада да завршимо оно што смо започели, па ћеш нам показати при крају часа. Важи?

–   Важи учитељице – рече и одскакута на место.

При крају часа је показао своје ново умеће. Стварно, научио је да шчитава. Брзо ће почети течно да чита ако буде наставио да вежба. Добио је велики аплауз својих другара из одељења а ја му, на картончићу који ми беше при руци,  писмено написах похвалу коју је затим сам прочитао наглас. Био је пресрећан.

 

               

Кад је прочитао, рекох му:

–         И, шта то значи?

–         Да сам добар! – рече весело.

–   Наравно. Увек сам ти говорила да можеш много да научиш, само ако будеш мало пажљивији и вреднији. Ето, сад си показао да можеш.

–   Јесам, јесам! Људиии, ја сам добар! Овде пише. Ево! – поче Мане радосно да скаче  машући папиром. Остали му пононо поклонише аплауз и узвике „Браво, Мане!“

Он се за тренутак уозбиљи а затим рече:

–         А ова диплома јел за мене? Могу ли да је носим кући?

–         Наравно, Мане. Твоја је.

–         Хвала Вам.

На одмор оде певајући и поскакујући с ноге на ногу.

И направи проблем и гужву у ходнику.

Свакодневна прича. Хиперактивност у себи није лако савладати, нарочито кад си дете. 

Advertisements
1 Коментар »

Дан планете Земље

22. 4. 2012.

КАКО СУ СТИГЛИ БРЕСТОВИ У БРЕСТОВАЦ

Не знам да ли још неко село код нас има овако леп парк као што га има Брестовац. Чак и многи градови би могли да му позавиде на томе. Овде је парк традиција још из времена ропства под Турцима, само што је то тада била утрина коју су сељани одредили да им буде Крст, свето место где су заједно доносили крст у време обележавања и прославе сеоских литија. То место су посебно уређивали, садили и неговали цвеће, постављали дрвене клупе и пањеве на којима су се увече и за време празничних дана oкупљали, старији да би размењивали мишљења, договарали се о свему, смишљали и казивали приче, шале и досетке, завели коло уз песму и свирку, обавештавали се о ономе што су у току дана чули или видели а млади да би се боље међусобно упознавали, бегенисали, просили.

Тај први парк и данас носи име Крст и ту се сељани окупљају у време прославе сеоских литија.

Касније, како се село ширило и број домаћинстава повећавао, јужно од првобитног сабиралишта сељана, за исте потребе намењена је много већа површина сеоског земљишта, такође троугластог облика.   

Данас је то велика травната површина у центру села, опасана  асвалтним путевима који воде на све главне и споредне стране и представља право раскршће света. Може да одведе намерника према Београду, Лесковцу, Бојнику, Прокупљу, Гаџином Хану, а оданде на све друге стране света.                                                  

Брестовачки парк, одувек и заувек

      Из неговане густе траве уздижу се прелепе породице платана, белих бреза, јавора, борова, смрека, јела, липа. Подкресани у облику купе, високи жбунови јасмина дуго у пролеће опијају мирисом све који одмарају или шетају парком, пролазе кроз њега или се нађу у његовој близини. У средини, велика кружна цветна леја у којој се два пута годишње засађује парковско цвеће тако да се у првој половини године жути и трешти као сунце а у другој црвени као ћилим. Око цветног круга, њих пет на пет страна, бујају млади брестови, мој посебан понос и задовољство. Годинама сам их тражила где год сам стигла да бих их засадила у парку. Брестовац је добио име  по  брестовој  шуми  која је расла ту  пре  него  што  су  је  насељеници,  још  у        

 време Турака, пре  више  од  400  година, искрчили да би саградили своје будуће насеље. Нигде у селу и ближој околини одавно нема брестова. Зарекла сам се да ћу наћи и засадити макар једно стабло да, као симбол села, тријумфује у парку. Чак и у Србијашуме сам тражила. Тамо су ми рекли да гаје само конвенционалне биљке.                                                                                                                                                                                                                                    

У мају 2006. године када је у парку боравила екипа из Градског зеленила Лесковац, Бане, Зелени како сам га ја звала због изузетне вредноће, преданости и љубави са којом негује парк, видећи ме стазом кроз парк на путу до школе, рече ми:

– Другар, да те упознам, ово су људи који брину за наш парк.

Ја, у жељи да се нашалим a да ипак покушам да постигнем циљ, рекох:

– Ма, што, Зелени, да се упознајем са њима кад ни један брест не могу да набаве! Ништа од овога није посебно, све има свуда. Али брест, то је нешто друго! А Брестовац без бреста, стварно нема смисла!

– Ко каже да не можемо! – јави се млађи човек.

– Па ја кажем! Годинама хоћу да засадим макар само један, и, ништа. Те није конвенционално дрво, те не успева у последње време, израсте до два метра и суши се јер никако да се прилагоди  ударима електро-магнетно-радио и још којекаквих таласа из ваздуха, зато је то дрво код нас законом заштићено, те ово, те оно!                                                                    

– Ми ћемо ти набавити три! – рече човек самоуверено.

– Три?!

– Три, и то за неколико дана. Ионако припремамо неке нове саднице за овде, – обећа он.

И заиста. После неколико дана стигло је чак пет прелепих садница бреста.

Уз помоћ мојих трећака и Бацка из Дома културе, Бане и ја смо их засадили са великим задовољством.

Бане их је свакодневно неговао са посебном љубављу. Редовно их је заливао, подупирао моткама да их ветар не искриви, окопавао, плевио траву око њих. Ја сам пратила њихов развој свакодневно радујући се сваком њиховом новом сантиметру, гранчици и листу.

– А, јел` их добро чувам, шта кажеш? – свакодневно би ме поносно питао Бане кад види да их меркам и милујем погледом на путу до школе.

– Свака част, Зелени. Расту и развијају се као из воде – кажем радосно.

– Јесте. Види их. Лепотани. Овде им, ипак, одговара клима.

       – Па како и не би кад им је ово прадедовина.    

Ено их, штркљају, шире крошње, ојачали су, брзо ће стићи околно дрвеће и постати видљиви и препознатљиви издалека.

Подаље, дечје игралиште са реквизитима за игру и забаву, увек, нарочито у вечерњим часовима, пуно дечјег жагора, цике и комешања.

Стазе кроз парк поплочане су каменим коцкама из каменолома у Момином Камену. Како сам само била срећна кад су те камене коцке са лесковачких улица пресељене у брестовачки парк! „Завичајно камење дошло је за мном у Брестовац. Кад нећу ја тамо, мој камен долази мени“, са одушевљењем сам се хвалила сваком. Од тада, кад год могу, седнем на некој од клупа у хладу, са посебним задовољством испушим цигарету, па настављам даље и увек идем тим стазама осећаћајући се као да газим завичајним, па ми је Брестовац, иначе прирастао за срце, постао још дражи и блискији.

У другом крају парка, скоро саграђена, прелепа црква, тријумфално се уздиже ка небу.          

Свакодневно, док пијуцкам кафу на тераси свога стана преко пута парка, читав мој видокруг испуњава његова раскошна лепота. Често размишљам како би било корисно и за човека и за природу кад би човек бар мало попустио дизгине својих војних, техничких и електронских достигнућа којима гуши природну равнотежу и лепоту, уместо што их све више стеже.

Брестовачки парк који Брестовац чини јединсвеним и препознатљивим међу селима Србије, сада красе и брестови

               

Природа ће преживети човекове окове и отрове, макар њен део, али човек неће. Убиће га сопствена жеља за влашћу над природом. Њени закони не доносе се и не мењају на скупштинским и сенатским изгласавањима зависно од потребе тренутне власти.

Она има своја правила, своје законе и своје награде и казне.

                                                           (Одломак из Аутобиографских записа)

Диплома коју су моји ученици доделили Банету Зеленом за предан рад и љубав са којом је неговао и уређивао наш парк док је радио у њему

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

Оставите коментар »

Голуб и пчела, народна прича, стрип

20. април 2012.

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

Оставите коментар »

ИЗБОР ИЗ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ГРИГОРА ВИТЕЗА

 

Григор Витез рођен је у селу Косовац15. фебруара 1911. Умро је у Загребу, 23. новембра 1966. Године. Право име му је Григорије.

————————————————————————————————

Био je српски песник, дечји писац и преводилац. Писао је поезију за децу и одрасле, приче и прозу за децу, сликовнице, игроказе, али његово стваралаштво остало је недовољно познато и вредновано.

По мајчиној страни Витез порекло вуче из Босне одакле се њена породица — Милосављевићи, доселила у Славонију крајем 17. века. По очевој страни вуче порекло из северне Далмације. Витезов предак који је напустио Далмацију и населио се у околини Окучана носио је почасну титулу витеза па је Витез касније заменио дотадашње породично презиме Алавања у презиме Витез.

ГРИГОР ВИТЕЗ О СВОЈИМ ПЕСМАМА

„У своје песме сам уткао много звукова, мириса, боја и покрета из света властитог детињства. Моје детињство је протекло у малом славонском селу, у пољу, у шуми, у дворишту, на ливадама, где је природа тако близу, где осећаш и најмањи њен дах и промену. Тај свет је морао ући у ове песме које су намењене детињству других, јер сам само на стазама властитог детињства могао наћи пут до других дјетињстава. Зато је у овим песмама много природе, гласова, птица и животиња, дечјих несташлука, задиркивања, шале, игре – онога што је било свијет мога детињства које сам на овај начин покушао вратити и показати нешто од тога другој деци. Уједно сам хтео да пружим у њима што више ведрине и радости, оне неповратне радости која је својствена само детињству и коју живот одраслима разбија и полако уништава, а човек вазда тежи да нешто од тога сачува и даље. “

🙂

Другари, кликкните на ове адресе и видећете занимљиве анимације песме Нема за мачке школе.

1)

http://www.youtube.com/watch?v=pMivBRe7n2s&feature=youtu.be

2)

http://www.youtube.com/watch?v=p7mbtEPgj7Q&feature=related

🙂

ИЗБОР ИЗ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ГРИГОРА ВИТЕЗА

НЕМА ЗА МАЧКЕ ШКОЛЕ

– Куда ћеш с торбом? –
упита Миру мачка.

– У школу! Ђак сам!
Ово је торба ђачка.

– И ја бих с тобом! –
мачкине очи моле.

– Не можеш, драга,
нема за мачке школе.

Мачки је доста
да зна прести,
да зна ловити,
да зна јести,
да се зна верати
и да мијауче.
А то све мачке
код куће науче.

КАКВУ КОМЕ КЊИГУ

Замислите, кад би сви у школу пошли –
И они што трче на четири ноге,
И они што их носе крила –
Каква би то чудна школа била!

А какве би им књиге тек морале бити?

Је ли, мацо, књигу би требала и ти?
– Да, за мене и мога сивога колегу
Треба књига у којој се мишеви легу.

А ти, бијели голубане?
– Мени такву књигу гдје је свако слово
Зрно пшенично или зрнце маково.

А ти, медо брундовићу?
– Мени књигу гдје је сваки ред
Мирисан и сладак као мед.

А ти сово ноћобдијо?
– Па знаш да по мраку чита тета сова,
Зато, црну књигу и свјетлећа слова.

А ти, рече натражњаче?
– Мени требају само књиге нашке,
Гдје су ријечи и слова унатрашке.

А ти, зеко зековићу?
– Моја књига, то ми је давна жеља,
да има листове од купуса и кеља.

За такве књиге не водите бриге!
Све ћете добити,
Чим на храсту
Почну први шарани да расту.

ШЕВИНА ЈУТАРНЈА ПЕСМА

Увис!
Увис ћу се дићи!
До сунца ћу
да га будим
ићи
ићи
ићи …

Понијет ћу
тамбурицу
тамбурицу
тамбурицу

Сипат ћу звонца доле
зеленим
жутим
и модрим
бескрајним пољем

Где ми је гнездо?
Где су ми птићи?

Морат ћу
сићи
сићи
сићи
птиће обићи …

Онда ћу опет
до сунца
ићи
ићи
ићи …

ПТИЧЈА ПЈЕВАНКА 

Јутрос пала књига с крова,
Просула се из ње слова,
Дошле птице велике и мале
И слова се назобале.

И сад сричу сваког дана
Разна слова прогутана.
Наглас вичу, те Ћурлићу
И цвркућу и ћувичу
И жвргоље и Живка
И Чучер и цивкају,
Пиште, жврља и Чилић,
Кријеште, цврче и ћивричу.

Криче, грчу и грлицу
И пијучу и цијучу,
Жуборкају, ћућоркају,
Пирике, Цирик,
Пискутају, цвијукају,
Цврљугају, Сврљугом,
Ћирликају, грљукају,
Фићука и биглишу
И певају и уздишу …

Сваки дан их сунце пита,
Из књиге им златне чита,
Те од зоре уче, сричу
Два-три слова да Ћурлићу.

СТО ВУКОВА 

У шуми је био Јова.
Тамо газао,
Шалабазао,
А кад се вратио,
Свима је казао:
– Видех, људи, сто вукова!
Зуби страшни,
Очи сјају,
Па урлају,
Завијају …

– Сто вукова? Охо-хо!
Није ваљда равно 100?

– Не баш равно – рече Јова –
Ал 60
Ил 50
Било је вукова …
Зуби страшни,
Очи сјају,
Па урлају,
Завијају …
– Немогуће … јер 50
Друже мој,
Педесет је велик број.

– Можда није баш 50,
Ал 20,
Можда десет …
Пребројат их нисам мого –
Било их је много, много,
Зуби страшни,
Очи сјају,
Па урлају,
Завијају …

– Ма ни десет није било!
То се теби причинило.

– Баш кроз шуму, лишће, грање
Промаглише –
Да ли мање
Или више –
Ко да зна?
Ал јасно видех два.
Зуби страшни,
Очи сјају,
Па урлају,
Завијају …

– Ма ни два их није било!
То се теби само снило.

– Ал ја сам им штропот чуо!
Нешто тамно пројурило,
Вучјег је рода било …

– Сигурно је био миш,
Црни миш, Или-ниш ‘! …

– Видио сам:
Нешто шушну,
Нешто шмугну,
Шума густа, не видиш –
Може бити
Шушну
Шмугну
Повелики миш …

КАКО ЖИВИ АНТУНТУН

У десетом селу
Живи Антунтун.
У њега је малко
Необичан ум.

Он посао сваки
На свој начин ради:
Јаја за лежење
Он у врту сади.

Кад се јако смрачи,
Он мрак граби лонцем.
Разлупано јаје
Он зашива концем.

Да л’ је јело слано,
Он то ухом слуша.
А рибу да пјева
Научити куша.

На ливаду тјера
Бицикл да пасе.
Да му мише лови,
Он затвори прасе.

Гуске сијеном храни,
Снијегом соли овце.
А насади квочку
Да му леже новце.

Кад кроз жито иде
Он сједа у чун.
Сасвим на свој начин
Живи Антутун.

КАКВЕ ЈЕ БОЈЕ ПОТОК

Потоку који шумом тече
Опрезно приђе један јелен
И напивши се воде рече:
– Поток је као шума зелен.

Крај стијења поток и даље тече
О камена ломећ’ ребра,
Скакутајући зеко рече:
– Поток је овај сав од сребра.

Кроз поља поток и даље тече
Под ведро небо изашав,
А ластавица озго рече:
– Поток је као небо плав.

И поток даље тече, тече,
Над њим облаци бијели стоје,
Лебдећи бијели лептир рече:
– Поток је овај бијеле боје.

С мноштвом звијезда дође вече.
Угаси све боје дан.
Плашљива срна тихо рече:
– Гле, сав је поток озвјездан.

КАД БИ ДРВЕЋЕ ХОДАЛО

Кад би дрвеће ходало,
Шуме би се разилазиле на све стране.
Дрвеће би ходало,
А махале њихове гране.

Кад би дрвеће ходало,
И паркови би шетали недељом са шетачима,
А можда би и заиграли мало са играчима.

Кад би дрвеће ходало,
Међу птицама би дошло до велике пометње,
Јер би и гнијезда кренула у шетње.

Кад би дрвеће ходало,
Ја бих писао наранчи с југа
Нек дође код мога болесног друга.

РИБА ЗА ВЕЧЕРУ 

Велику рибу упецао Вања.
Била је велика као длан, можда нешто мања.

„Зар не, мама, кад се испече,
Свима ће за вечеру да дотече? “

„Е, кад је тако, што бих и ја штедјела,
Направит ћу, сине, и мало предјела.
Додат ћу риби, као главном јелу,
Салате коју чинију,
Шунке који режњић,
Ротквица који свежњић,
Саламе који колутић
И један телећи бутицима.
А то ће, мислим, бити сасвим доста,
Можемо на рибу позвати и госта. “

ГДЈЕ ЋЕМО СМИЈЕХ СИЈАТИ

Где ћемо смијех сијати?

По дворишту,
Игралишту,
Шумом, испод грања –
Где год је играња.

А где ће смијех клијати?

У мом срцу,
У твом срцу,
У срцима свију
Клице смијеха клију.

А где ће смијех цветати?

На мом лицу,
На твом лицу,
На лицима свију
Шта се с нама смеју.

Дознало се

Радмила у гају била,
Са Сврака се посвадила,
Посвадила баш!

– А откуд знаш?
– Рекла ми је веверица.
– Откуд знаде веверица?
– Рекла јој је шева птица.
– Откуд знаде шева птица?
– Рекаојој сив облак.
– Откуд знаде сив облак?
– Рекао му ветар лак?
– Откуд знаде ветар лак?
– Како не би знао ветар,
Корак му је километар,
А широка крила лака
Од облака до облака.

ДОХВАТИ МИ ТАТА МЈЕСЕЦ

Дохвати ми, тата, месец,
Да крај мене мало сја!
Дохвати ми, тата, месец,
Да га руком такнем ја!

– Месец мора горе сјати,
Не сме се он скидати.
Он мора код звезда бити,
Пут звездама да светле,
Да звијездице кући знају,
Кад се небом наиграју.
И на земљу мора сјати,
Да зец види вечерати,
Да јеж види путовати,
Да миш види трчкарати,
Да би птице могле спати,
И да теби, моје дете,
Месец лаган сан исплете
Од сребрних нити
Па да сниваш и ти.
МИ ДЕЦА

Ми деца Саградићемо град
Са много зелених крошања.

Ми деца Саградићемо град
Са много плавог неба.

Ми деца Саградићемо град
Са највећом улицом радости.

Ми деца Саградићемо град
Који непријатељ никада неће освојити.

Ми деца Саградићемо град
У нашим срцима.
БИЈЕЛИ ЛАВ

Јесте ли видели белог лава?
Све бело има:
Бијеле му ноге, бело тело, бела глава
И бела лула у зубима …
Прошао је јутрос левом страном
Под отвореним кишобраном.
Нешто гледа у прозоре наше
И све пита и све главом маше:
Зар ваш брацо тако дуго спава?
Зар се тако дуго излежава?
Јесте ли видели белог лава
Којему лула тако добро прија?

Нисте га видели?
Нисам ни ја!

🙂

Ево и једне лепе Григорове приче за вас. Прочитајте је и размислите о поруци приче. Своју поруку можете записати у коментаре.

ВРАПЧИЈА ПРИЧА

Ову причу сам чуо како је врапци чаврљају на крову, па сам је превео са врапчијег језика.

У дупљи велике старе крушке излегао се врапчић који је одмах на себе свратио посебну пажњу. Извалио се из јајета први од све своје браће и сестара и тек што је прогледао, већ је запјевао необично гласно: Цирик!

– Какав глас! – Рекла је врабица свом мужу. – Такав глас се још није чуо у деце његове доби.

– Је ли то ваш син тако грлат? – Упитала је суседа с друге гране. – То ће бити певач и по!

– Било би добро – прикључиш се и други врапци из суседства, – да му већ одмалена школујете глас. Штета би била да пропадне такав глас у овом нашем заосталом крају. Требало би га дати на школовање славују. Код њега би имао највише могућности да се развије. Славуј ужива углед најбољег певача, а и у иностранству даје концерте.

– Ваљда не мислите да ће од врапца постати славуј! – Покуша да примјети један стари врабац који је на покрајњој грани пратио све што се збива. – Боље би било да га учите да буде што бољи врабац, а славуј од њега никад неће бити.

– То је најобичнија завист! – Говорили су остали суседи, не обраћајући много пажње на то што стари врабац говори. Поготово то нису хтели да чују врапчићи родитељи. Они су одмах окружили посебном пажњом свог синчића и чим су му се крила развила за први лет, одвели га славују.

Славуј се испрва мало нећкао да га прими и покушавао да их уверава да то што њихов син има нешто јачи глас од осталих врабаца још није сигуран знак да ће бити и изузетан певач, јер грлати се додуше увек најјаче чују, али умешност певања не долази од тога што је неко грлат. На концу, славуј је ипак пристао и врапчић је остао на његовом дрвету.

– Вечерас ћеш само слушати – рече му славуј – а сутра увече ћемо покушати да видимо шта се да направити од твога гласа.

Врапчић није чекао вече, него је читаво вријеме понављао одушевљено што је јаче могао – Цирик! Цирик!

Славуј је слијегао раменима слушајући га и чекао да се спусти вече.

Чим је сунце зашло, врапчић је још неколико пута зачирикао, а онда сасвим умукао заклопивши очи.

Славуј се извио на највишу грану и започео пјесму.

Врапчић га није чуо. Чврсто је спавао доле на грани.

Кад је славуј завршио први део свог певања, слетео је до врапчића и кад је видио како чврсто спава, није га будио, него се вратио и наставио са певањем.

Ујутру кад се сунце појавило, врапчић се пробудио и стао чирикати.

– Јеси ли слушао песму ноћас? – Упита га славуј.

– Ноћас? Мора да сам спавао. Опрости ми на непажњи. Од сада ћу бити пажљивији.

– У реду. За први пут се може и опростити. Онда, до виђења вечерас! – Рече славуј и оде на доручак.

Врабац је опет читав дан чирикао, тражио зрневље и покушавао да хвата мушице.

Увече, док се славуј спремао за своју вечерњу песму, врабац је већ дубоко спавао.

Тако је било и треће вечери.

– Ништа од њега неће бити – рекао је славуј родитељима када су дошли да виде како ученик напредује. – По читав дан Цирик и тражи зрње, а увече кад треба да се пева, он спава.

Родитељима није преостало ништа друго, него да га поведу кући. Учинило им се веома незгодним да кажу како им син ништа није научио, јер су били разгласили по комшилуку да одлично напредује и да су му већ сад почели стизати позиви за концерте.Један је, рекли су, стигао чак из иностранства, али га је морао одбити док потпуно не усаврши глас и не постигне право мајсторство у певању. Идући кући, родитељи су закључили да ће за прво време бити најпаметније да разгласе како им је син болестан, јако је прехладио грло, а касније ће се већ сетити како даље да поступе.

Умотали су врапчићу грло и сву главу вуненим шалом, склонили га у дну дупље и строго му наредили да се не појављује и да не даје никаква гласа од себе.

Наравно, то се није могло дуго тако скривати. Комшије, знатижељни, сваки дан су долазили да чују како је са здрављем младог уметника, а родитељи су били на сто мука како да ствар што дуже заташкавају. У међувремену су родитељи закључили да и није све тако црно како им се у прво време чинило, јер су опазили да њихов син ипак показује известан напредак. Кад је полазио у школу, знао је само двапут да запева: Цирик! Цирик! А сада је осим тога још могао да пева и: Зив-жив!

Тако су рекли и суседима.

Комшије су прснули у смијех.

– Па то зна и сваки други врабац! За то га није требало слати славују на школовање!

– Јеси ли чуо шта сад говоре, а сами су нам саветовали да га дамо на школовање славују! – Рекла је врабица свом мужу.

– Види се колико су били искрени! – Сложи се врабац.

– Више нећу ни часка да живим међу таквим неискреним комшијама! Одселимо се одмах у други крај. Не заслужују да поштен врабац међу њима живи! – Разљутила се врабица.

И они још истог дана спакују ствари и преселе се у доста пристојан стан под стрехом једне стаје у суседном селу. Мислили су: тамо их нико не зна, па ће бити мирни.

Али прича о томе догађају била је много бржа. Не само да су је та крилата створења преносила брзо с крошње на крошњу, с крова на кров, те већ стигла и тамо, него су је препричавали по своме, дометали по вољи како им се чинило љепше и згодније. Негдје су додали још како су врапчићу наљепљивали славујев перје, а негдје, опет, како су сиротог врапчића мучили глађу, само да би постао виткији и сличнији славују. И све тако.

А, стварно, ништа од свега тога није било. Истина је једино то да је тај несретни врапчић, кад се излегао, закричао можда нешто гласније: Цирик! Или се то само родитељима и суседима тако причинило.

Григор ВИТЕЗ

„Писац нас уводи у један мали свет, тако сличан нашем, великом свету. У том ‘малом свету’ има великих амбиција и тежњи, има надања и разочарања, неспоразума, слушања и неслушања савета, слагања и неслагања, зависти и подсмеха, прикривања истине и бежања од ње. „

2 Коментари »