Разредна настава

Дневник једне учитељице

Дан планете Земље

на 22. априла 2012.

22. 4. 2012.

КАКО СУ СТИГЛИ БРЕСТОВИ У БРЕСТОВАЦ

Не знам да ли још неко село код нас има овако леп парк као што га има Брестовац. Чак и многи градови би могли да му позавиде на томе. Овде је парк традиција још из времена ропства под Турцима, само што је то тада била утрина коју су сељани одредили да им буде Крст, свето место где су заједно доносили крст у време обележавања и прославе сеоских литија. То место су посебно уређивали, садили и неговали цвеће, постављали дрвене клупе и пањеве на којима су се увече и за време празничних дана oкупљали, старији да би размењивали мишљења, договарали се о свему, смишљали и казивали приче, шале и досетке, завели коло уз песму и свирку, обавештавали се о ономе што су у току дана чули или видели а млади да би се боље међусобно упознавали, бегенисали, просили.

Тај први парк и данас носи име Крст и ту се сељани окупљају у време прославе сеоских литија.

Касније, како се село ширило и број домаћинстава повећавао, јужно од првобитног сабиралишта сељана, за исте потребе намењена је много већа површина сеоског земљишта, такође троугластог облика.   

Данас је то велика травната површина у центру села, опасана  асвалтним путевима који воде на све главне и споредне стране и представља право раскршће света. Може да одведе намерника према Београду, Лесковцу, Бојнику, Прокупљу, Гаџином Хану, а оданде на све друге стране света.                                                  

Брестовачки парк, одувек и заувек

      Из неговане густе траве уздижу се прелепе породице платана, белих бреза, јавора, борова, смрека, јела, липа. Подкресани у облику купе, високи жбунови јасмина дуго у пролеће опијају мирисом све који одмарају или шетају парком, пролазе кроз њега или се нађу у његовој близини. У средини, велика кружна цветна леја у којој се два пута годишње засађује парковско цвеће тако да се у првој половини године жути и трешти као сунце а у другој црвени као ћилим. Око цветног круга, њих пет на пет страна, бујају млади брестови, мој посебан понос и задовољство. Годинама сам их тражила где год сам стигла да бих их засадила у парку. Брестовац је добио име  по  брестовој  шуми  која је расла ту  пре  него  што  су  је  насељеници,  још  у        

 време Турака, пре  више  од  400  година, искрчили да би саградили своје будуће насеље. Нигде у селу и ближој околини одавно нема брестова. Зарекла сам се да ћу наћи и засадити макар једно стабло да, као симбол села, тријумфује у парку. Чак и у Србијашуме сам тражила. Тамо су ми рекли да гаје само конвенционалне биљке.                                                                                                                                                                                                                                    

У мају 2006. године када је у парку боравила екипа из Градског зеленила Лесковац, Бане, Зелени како сам га ја звала због изузетне вредноће, преданости и љубави са којом негује парк, видећи ме стазом кроз парк на путу до школе, рече ми:

– Другар, да те упознам, ово су људи који брину за наш парк.

Ја, у жељи да се нашалим a да ипак покушам да постигнем циљ, рекох:

– Ма, што, Зелени, да се упознајем са њима кад ни један брест не могу да набаве! Ништа од овога није посебно, све има свуда. Али брест, то је нешто друго! А Брестовац без бреста, стварно нема смисла!

– Ко каже да не можемо! – јави се млађи човек.

– Па ја кажем! Годинама хоћу да засадим макар само један, и, ништа. Те није конвенционално дрво, те не успева у последње време, израсте до два метра и суши се јер никако да се прилагоди  ударима електро-магнетно-радио и још којекаквих таласа из ваздуха, зато је то дрво код нас законом заштићено, те ово, те оно!                                                                    

– Ми ћемо ти набавити три! – рече човек самоуверено.

– Три?!

– Три, и то за неколико дана. Ионако припремамо неке нове саднице за овде, – обећа он.

И заиста. После неколико дана стигло је чак пет прелепих садница бреста.

Уз помоћ мојих трећака и Бацка из Дома културе, Бане и ја смо их засадили са великим задовољством.

Бане их је свакодневно неговао са посебном љубављу. Редовно их је заливао, подупирао моткама да их ветар не искриви, окопавао, плевио траву око њих. Ја сам пратила њихов развој свакодневно радујући се сваком њиховом новом сантиметру, гранчици и листу.

– А, јел` их добро чувам, шта кажеш? – свакодневно би ме поносно питао Бане кад види да их меркам и милујем погледом на путу до школе.

– Свака част, Зелени. Расту и развијају се као из воде – кажем радосно.

– Јесте. Види их. Лепотани. Овде им, ипак, одговара клима.

       – Па како и не би кад им је ово прадедовина.    

Ено их, штркљају, шире крошње, ојачали су, брзо ће стићи околно дрвеће и постати видљиви и препознатљиви издалека.

Подаље, дечје игралиште са реквизитима за игру и забаву, увек, нарочито у вечерњим часовима, пуно дечјег жагора, цике и комешања.

Стазе кроз парк поплочане су каменим коцкама из каменолома у Момином Камену. Како сам само била срећна кад су те камене коцке са лесковачких улица пресељене у брестовачки парк! „Завичајно камење дошло је за мном у Брестовац. Кад нећу ја тамо, мој камен долази мени“, са одушевљењем сам се хвалила сваком. Од тада, кад год могу, седнем на некој од клупа у хладу, са посебним задовољством испушим цигарету, па настављам даље и увек идем тим стазама осећаћајући се као да газим завичајним, па ми је Брестовац, иначе прирастао за срце, постао још дражи и блискији.

У другом крају парка, скоро саграђена, прелепа црква, тријумфално се уздиже ка небу.          

Свакодневно, док пијуцкам кафу на тераси свога стана преко пута парка, читав мој видокруг испуњава његова раскошна лепота. Често размишљам како би било корисно и за човека и за природу кад би човек бар мало попустио дизгине својих војних, техничких и електронских достигнућа којима гуши природну равнотежу и лепоту, уместо што их све више стеже.

Брестовачки парк који Брестовац чини јединсвеним и препознатљивим међу селима Србије, сада красе и брестови

               

Природа ће преживети човекове окове и отрове, макар њен део, али човек неће. Убиће га сопствена жеља за влашћу над природом. Њени закони не доносе се и не мењају на скупштинским и сенатским изгласавањима зависно од потребе тренутне власти.

Она има своја правила, своје законе и своје награде и казне.

                                                           (Одломак из Аутобиографских записа)

Диплома коју су моји ученици доделили Банету Зеленом за предан рад и љубав са којом је неговао и уређивао наш парк док је радио у њему

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: