Разредна настава

Дневник једне учитељице

Гајене биљке на тераси

Развојни пут парадајза

Слајд представља приказ развојног пута парадајза на мојој тераси, на спрату зграде у којој живим.

Сорта са мини плодовима.

Преживео је мали саксијски простор и дуго тропско лето.

Баш лепо, зар не?

Док нам и то не забране геноцидни фармери!

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

Advertisements
2 Коментари »

Вечерња шетња

2. јул 2012.

Мали предах

Најзад, после дугих „вежби“ писања, колегеница Данијела и ја частисмо себе вечерњом шетњом кроз јужни део села, до краја Виноградарске улице и још мало даље…

Вече пријатно, душу дало за шетњу. Пријатан доживљај једино агресивни комарци ремете.

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

Оставите коментар »

Жаре-е-е-ееееее, упомоћ!!!

2. јул 2012.

Малени одоше на распуст. Наравно да је заслужен после десетомесечног мучења са мном.

Ја навалих на писање. Ма какви добровољно! Насилно!

Романи о 32 првачића у Дневнику, опростите, у Разредној књизи…

Исто то у ђачким књижицама за сваког од њих…

Па опет исто то у Матичну књигу. А она и није књига но Веееееелики, А/3 листови, сваки посебно…

Па нека друга писанија и административне гњаваже…

Па пиши, … пиши, … пиши…

Шкрипе ли, шкрипе зглобови и тетиве десног рамена и клопарају ли, клопарају зглобови и зглопчићи деснице…  Ма не помажу ни кафа ни вежбе за опуштање… По инерцији, и кад једем, мислим да је прибор за јело оловка…

Нема везе, мора се даље, мада, сумњам да ће све то неко некад прочитати (осим писанија у ђачкој књижици)…

Ма, пиши бре, не разглабај… пиши, … пиши, … иши, … ши, … и…………….

Ииииииии…

Данас се вратих из школе. Уз кафицу испуших једну, онако, натенане, одавно сам тако…
Онда зграбих оловку. И…?!?!

Ихихи!!!

🙂

?

😦

Шта ли сад да радим, људи моји?!
Стварно, шта сад да радим кад сам се скроз наскроз исписала за ове две седмице…?!?!

Жаре-е-е-ееееее, упомоћ!!!

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

Оставите коментар »

Игре речима

1. јул 2012.

Игре речима

Малени, осим у игри, сунцу, одмору, спавању, досади, игрицама и ленчарењу, уживајте мало и у друштву лепих речи. Пријаће вам, верујте.

Добрица Ерић

Лептир и дете

Лептир се тихо
прикрада цвету.
Дете лептиру,
љубав детету.

Сваки цвет има у глави
по једну пчелу што љупко свира
лептиру док му стоји на носу
и занесено сркуће росу.
А дете шири руке у трави
и разнежено гледа лептира.

Док неки попац пшеницу меље,
дете све више трепти од жеље:

Само да пипне, само да дирне
ту пахуљицу пролећног снега
што благо њише и мирише
цвет беле раде…
Па се прикраде
као кроз сан и пружи длан,
ал’ тада, као да ветрић пирне,
лептир се прене и – нестане га.

Сатић срца
жалосно куцне,
у плавом оку
суза светлуцне.

Чуо сам

Чуо сам како пчелица зуји
кад мед из цвета кроз њу проструји.

Чуо сам како киша пљушти
и како зрела пшеница шушти.

Чуо сам како ливаде зричу,
како жуборе и пућпуричу.

Чуо сам како мајка плаче
и крије сузе у марамче.

Чуо сам како она певуши
када јој Сунце сине у души.

Све сам ја чуо и знам шта значои
када се отац наоблачи.

Мада ми сваки нежни звук прија,
мени је ипак најмилија

старинска свирка мајчиног гласа
блага ко жубор речних таласа.

Десанка Максимовић

Када је добила награду за писца године

У гостима

Позвао је мај
све бубе на чај,
од осе до пчеле
да се провеселе,
тихе бубамаре,
лептире, бумбаре,
и ливадске попце,
и рударе ровце.

Спремио је мај
судове за чај,
изнео у поље
разнобојне шоље,
позлаћене купе,
чутурице скупе,
и румене зделе,
и крчаге беле.

Сипао је мај
сваком мед у чај,
у црвене лале,
у звончиће мале,
у хајдучку траву,
перунику плаву,
у жуте љутиће
да заслади пиће.

Попио је свак,
и лептирић лак,
чаја пола литре,
засвирале цитре,
зачула се труба
свирачица буба,
из оближњег жбуна
запевала жуна.

Вожња

Возимо се. Покрај пута
разасута
села леже.
Ко потоци после буре
коњи јуре,
лете, беже.

Хвалисави зечеви

Хвалили се зечићи
у зеленој травици.

Један рекô:
– Тако ми
не отпала рука,
не бојим се вука.

Други рекô:
– Мајка
да ме жива
не гледа,
не бојим се медведа.

Тречи рекô:
– Тако ми
купусова струка
не бојим се лисице,
копца ни баука.

Утом нешто шушнуло
негде испод грана,
разбегли се зечеви
на стотине страна.

Пауково дело

Слушам птичје речи
корачајући кроз шуму
уском козјом путањом
све стрмијом и тањом,
кад паукова мрежа
пут ми наједном препречи.

Сред мреже раскорачен
паук газдински стао
као сељак на њиви
коју је узорао.

Могла сам покретом руку
здерати то плетиво,
сву паукову муку
смрсити у клупче сиво,
али ми беше жао.

Ударих шумом лево
кроз дубоку честу свежу:
ко зна шта је паук сниво
докле је плео мрежу;
и он је можда срце
у танане нити прео,
у мрежу га створио свега.

Обазрем се још још једном
из грања на њега
и видим како и он
за мном се обазрео.

Оставите коментар »