2. јул 2012.
Малени одоше на распуст. Наравно да је заслужен после десетомесечног мучења са мном.
Ја навалих на писање. Ма какви добровољно! Насилно!
Романи о 32 првачића у Дневнику, опростите, у Разредној књизи…
Исто то у ђачким књижицама за сваког од њих…
Па опет исто то у Матичну књигу. А она и није књига но Веееееелики, А/3 листови, сваки посебно…
Па нека друга писанија и административне гњаваже…
Па пиши, … пиши, … пиши…
Шкрипе ли, шкрипе зглобови и тетиве десног рамена и клопарају ли, клопарају зглобови и зглопчићи деснице… Ма не помажу ни кафа ни вежбе за опуштање… По инерцији, и кад једем, мислим да је прибор за јело оловка…
Нема везе, мора се даље, мада, сумњам да ће све то неко некад прочитати (осим писанија у ђачкој књижици)…
Ма, пиши бре, не разглабај… пиши, … пиши, … иши, … ши, … и…………….
Ииииииии…
Данас се вратих из школе. Уз кафицу испуших једну, онако, натенане, одавно сам тако…
Онда зграбих оловку. И…?!?!
Ихихи!!!
🙂
?
😦
Шта ли сад да радим, људи моји?!
Стварно, шта сад да радим кад сам се скроз наскроз исписала за ове две седмице…?!?!
Жаре-е-е-ееееее, упомоћ!!!
Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.