Разредна настава

Дневник једне учитељице

Морало је тако, малени!

на 8. септембар 2012.

Драги моји,

Приметили сте, дуго ме нема овде.

Није случајно, верујте ми.

Онај дан, 3. септембар, био ми је тежек, много тежек. Знам, и вама.

Први дан у школи после вашег првог летњег школског распуста требало је и вама и мени да буде весео, срећан, раздраган, а облежиле су га сузе, и ваше и моје.

Морали смо вас поделити у два одељења, малени, верујте ми. Знате и сами колико смо проблема имали прошле године. Вас много, а међу вама много оних који имају проблема у психо-физичком и социјалном развоју, оних који нису могли савладати редовне школске програме, а бога ми, и оних који никако да науче да поштују правила понашања у школи и колективном раду. Тешко је било организовати час тако да сви буду задовољени и да све што је испланирано, буде и остварено.  Зато су у раду морали бити оштећени сви, и они који су могли да прате редован програм, и они који су мало различити па им је потребна мало већа помоћ и подршка у раду. 

Дакле, да да би вам свима учитељ могао обезбедити довољно пажње, да би стекли квалитенија знања у складу са својим могућностима и потребама,  одобрена је подела на два одељења, а то значи, са некима од вас морали смо се растати.

Знам да је било тешко. И вама, и мени. Видели сте. Уместо добродошлице и веселог разговора при поновном сусрету, ја сам, ушавши у учионицу,  дуго ћутала, борила се са сузама и тугом, а ћутали сте и ви који сте ушли са мном да заједно наставимо даље. Речи су биле сувишне а тешко их је било и изговорити. Још теже је било онима који су добили новог учитеља и са њим кренули у другу учионицу да тамо наставе даље оно што су са мном започели. Видело се то  по њиховим сузним очима кад смо се поново срели на одмору.

То је разумљиво и нормално. Људски. Везали смо се једни за друге, навикли једни на друге, читаве године  смо делили радости, игре, успехе, проблеме, несташлуке. Превазишли смо много тога што нам  је у почетку било тешко. А онда, одједном, учионица полупразна. Ваш збуњен поглед који је шетао по учионици читавог тог првог дана и моја сметеност и трапавост у разговору увек ће ми остати у сећању. Осећала сам се преполовљено, полупразно, тужно. Осећала сам неку кривицу у себи као да сам  ја узрок тој подели. Ма, ужасно сам се осећала, верујте ми.

Прође читава седмица у таквом расположењу.

Наши другари нам често долазе у посету. Тако ће, надам се,  бити и на даље. Ми смо и даље другари, помагаћемо једни друге, дружити се, играти, делити све, само ће у будуће свако имати свог учитеља и много више услова за даље боље напредовање у учењу. Ова подела не може прекинути наше већ стечено чврсто другарство, поверење, разумевеање.

Зато, сад главу горе, и – идемо даље,  у освајање нових знања, у нове успехе, у нова искуства.

Срећно вам било, свима.

Здрави ми и весели били, сви.

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.


Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: