Разредна настава

Дневник једне учитељице

Посебан поздрав за Миту из Липовице

на 22. маја 2013.

Разочарала сам другара

mita 3

Овај свој пропуст морам да напишем и да добро себе искритикујем јер овако нешто нисам смела себи да допустим.

Пре две године боравили смо на рекреативној настави у Врњачкој Бањи заједно са малишанима из Липовице. Била је то дивна и незаборавна недеља дружења у прелепој атмосфери и бајковитом врњачкобањском окружењу. Деца су била добра, здрава, весела и задовољна, дивно су се дружила па је све то увећало наш боравак тамо.

Међу липовачким првацима посебно се истицао симпатичан првак Мита. Најмлађи  и најнижи од свих у групи,  помало стидљив, једноставно, драг дечачић. Ма просто  је пленио својим топлим осмехом, бистрим окицама и нежним гласићем. Према њему су чак и остала деца имала посебан однос.

Био је наша амајлија.

У шали, назвала сам га „најстарији“, а себе „најмлађом“ (у групи), а било је обрнуто, наравно. Мити је са задовољством прихватио шалу, а бога ми, и мени је одговарало. Некако смо увек били заједно па су се сви шалили на наш рачун а ми смо ту шалу подгревали новим досеткама на рачун „најстаријег“ Мите и „најмлађе“  – мене.

Стварно је било незаборавно дружење деце и нас учитељица.

Од тада су прошле пуне две године. Прилично тешке, морам признати, јер генерација коју сада водим много се разликује од претходних а нарочито се разликују администрација и обавезе које имам и које ме исцрпљују и оптерећују отежавајући ми нормалан директан рад у настави тако да сада имам осећај да је тај боравак у Врњачкој Бањи био много давно. А ја спадам у учитеље који сматрају да је рад са децом први и најважнији задатак учитеља а не администрација која нам се намеће, која се ставља у први план и по којој се вреднује квалитет учитеља.

Пре месец дана, када смо присуствовали угледном часу код колегенице Сузане Цакић чији је Мита ђак, ја нисам обратила пажњу на Миту. Једноставно сам превидела временско раздобље од две године и то да је мој другар Мита сада трећак.

И то себи не могу да опростим.

Атмосфера на том часу била је заиста пријатна, радна, маштом препуна, активностима богата, па сам ја била јако узбуђена, трудила сам се да својим мобилним телефоном „ухватим“ неке тренутке са тог часа а да притом не ометам рад, дивила се уживању деце и њихових родитеља у сваком тренутку на часу и – нисам обратила пажњу на то да су некадашњи прваци сада трећаци а да је међу њима и мој другар Мита „најстарији“.

Какав пропуст!

А Мита?

Радовао се Мита што ме је поново срео, надао се Мита да ћу му се јавити, дискретно покушавао да скрене моју пажњу,  очекивао да ћу га посебно поздравити као некад и … разочарао се.

Нисам га ни приметила.

Разочарао се Мита. С` правом.  С` правом огромним као планина, као 5 планина, ма више и од тога.

Не могу то себи да опростим.

Наравно, нисам ја заборавила Миту, али сам превидела чињеницу да су од тог нашег дружења прошле само две године.

А ја за све то време више нисам „најмлађа“.

Како сам сазнала, није важно.

Одмах сам прегледала слике са часа и, наравно, препознала Миту.

Mita 5

Pre dve godine

Mita

Mita sada

Јесте да је сада велики и озбиљан дечко,  али је задржао нежан осмех у углу усана, топао и бистар поглед а пре свега задржао је топло и нежно срце.

И сад поново прелиставам тренутке из Врњачке Бање и тренутке са угледног часа, сваки тренутак бојим Митиним нежним осмехом и топлим погледом, у мислима покушавам да му се извинем и да га некако приволим да ми опрости разочарење које сам му приредила.

Мита ће ми можда опростити, али како ја себи да опростим? 

Mita 2

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: