Разредна настава

Дневник једне учитељице

Птичја брига и солидарност

ПТИЧЈА СОЛИДАРНОСТ

 

Из сањивих јутарњих мисли прену ме грактање и комешање врана у крошњи полуосушене смреке чије су гране досезале до зида и прозора на спрату зграде у којој станујем. Неуобичајена слика. Истина, вране годинама станују у оближњој дивовској тополи која надкриљује пола нашег дворишта али немају обичај да се приближавају двема стамбеним зградама. Поред моје зграде, у крошњама две смреке од којих је једна почела да се суши од врха ка доле и једне старе разгранате липе, бораве само врапци и две гугутке које годинама ту, сложно и заљубљено, проводе свој живот и зими и лети. Готово непрестано, од раног пролећа до касне јесени, тако складно и пријатно за ухо, оре се њихова песма и гугутање уз пратњу цврчкове виолине, раштимованог грактања врана и још многих сезонских цвркута и зујања осталих чланова летачког оркестра.

Ово узнемирено грактање уз сам прозор дневне собе где је смештен мој радни сто са компутером ми је скренуло пажњу. Мора да се нешто необично дешава кад су вране дошле тако близу човековог простора па сам радознало буљила у необичан призор покушавајући да откријем шта се у ствари збива

Поглед са прозора скрену ми синово тихо дозивање и показивање прстом да пођем за њим како бих нешто видела. По изразу његовог лица схватих да се нешто интересантно и лепо дешава.

Поведе ме према купатилу. Кроз отворена врата приметих да на парапету прозора стоји врана. Права, правцата врана. Буцкаста, млада, изразито плавоока, помало збуњено али сасвим смирено кружила је погледом около не марећи што је на опасном људском терену.

На каблу електричног вода који опуштено виси поред самог прозора стајале су две вране а на гранама липе и смреке која је додиривала окно прозора, још неколико. Све оне су, нешто ћућорећи и гачући наизменично, гледале у залуталу младу врану која би их  само погледала па затим опет усмерила радознали поглед према унутрашњости купатила. Убрзо једна од оне две вране са жице слете до ње, нешто јој гакну па се поново врати на жицу. Млада врана узврати гактање али није марила за опомене које јој шаљу  другарице него је и даље наставила радознало да зури унутра.

Вратих се у дневну собу са жељом да фотоапаратом забележим неопбичан призор.

Тада су већ почеле да стижу и друге вране са тополе започевши неку своју опомињуће ритуалну игру уз грактање, врпољење и комешање указујући тако неискусној и непослушној  сународници да се налази у опасном непријатељском простору и да може да је задеси  неко зло и наопако. Мењале су места на гранама и каблу, приближавале се и удаљавале наизменично, неке одлазиле и долазиле са новим друштвом, грактале час тише, час гласније, врпољиле се и комешале.

На жицу је слетела трећа врана да би оне две одлетеле, затим долазе нове а одлази она која је дотле дежурала, док су се остале врпољиле и комешале по крошњи полуосушене смреке уз час тихо, час гласно ћућорење и грактање.

Млада непослушна врана је настављала по своме. Само би их погледала незаинтересовано па одмах затим поново усмерила радознали поглед у унутрашњост купатила.

Ни бука млаза из водокотлића, ни шумор воде са чесме у купатилу нису је уплашили и отерали са, по мишљењу осталих врана, опасног терена али су зато њих узнемирили па су убрзале комешање и уплашено грактање.

Упорност опомињућег  и брижног понашања осталих врана као је увредила младу врану па би их погледала и по мало љутито као да се пита шта им је, што је не пусте на миру да упозна њој тако занимљив и необичан простор који је управо открила и у коме она не води никакву опасност по своју безбедност.

Млада непослушна радознала врана је, тек кад је задовољила своју радозналост, напустила прозор нашег купатила и гракћући весело, одлетела у правцу тополе. Уз смиреније гунђаво грактање и остале вране, организовано једна за другом, напустише сумњив и опасан терен.

Радунка Дуна Богдановић

1 2 3 4

2 Коментари »

Растанак

Наши четвртаци се уз песму и игру расташе од своје учитељице Данијеле Митић

IMG_1415 IMG_1416 IMG_1417 IMG_1418 IMG_1419 IMG_1420 IMG_1421 IMG_1423 IMG_1425 IMG_1427 IMG_1428 IMG_1429 IMG_1430 IMG_1431 IMG_1432 IMG_1433 IMG_1434

Поставите коментар »

Само природа зна шта ради

Уз сам зид школе прилепљена будућа котларница за парно грејање, започета пре неколико година. Тако сада зврје празне зидине без крова а у средини будуће просторије (ако то буде икад била) гомила поређаних цигала одолева, за даса, киши, снеговима, мразу и сунцу.

Но, природа није као човек па да уништи, да започне па запусти или да не поштује своје законе. Природа зна шта, зна како и зна зашто ради све што ради.

Несташан пролећни ветар је, у веселој  игри са околним дрвећем, дограбио малу Семенку од оближњег Јавора,  сакрио је међу остављене цигле и наставио да лута по свету заборавивши на њу.

Усамљена Семенка се нашла у чуду. Између цигала мрак а земље ни за лек да се лепо угнезди и започне свој нови живот и пут ка сунцу. Воде ниодкуда да утоли жеђ и да нахрани своје малено тело како би издржало у овој мрачној и хладној самоћи, без пријатеља и без основних услова за опстанак.

Копрцала се Семенка дуго, мучила са глађу, жеђу, тамом, хладноћом. Из петних жила покушала да се измигољи између зидина тврђаве од гомиле густо приљубљених цигала, покушавала да се закачи за неки прамен ветра који би је извукао из ове пусте провалије, малаксавала у тој борби и опет налазила снаге да уграби по коју кап кише која би случајно склизнула у провалију, призивала сунце у помоћ, а помоћи ниодкуда.

Без обзира на мукотрпно преживљавање у пустој тами која је све више притискала и претила да је заувек здроби и прождре,  Семенка није губила наду. Поред свих проблема који су је снашли, дубоко у души мучила је и туга за својим родитељем Јавором јер, у оној раздраганој игри са ветром није знала да ће се изгубити нити је сада знала колико далеко је залутала па је била убеђена да га је много нањутила и разочарала.

У дубокој чежњи за топлином пролећног сунца и загрљајем његових зрака, у  превеликој жељи да још једном види свој Јавор или му бар по дашку ветра пошаље поздрав и јави да је жива, Семенка је наставила са грчевитом борбом за голи живот.

У једном тренутку, кад је уморена глађу и жеђу скоро била заспала, зачу неку страшну буку. Грмело је и пуцало на све стране, као да се нешто страшно проламало изнад ње а повремено је успевала да примети трачак неке продорне светлости која се појављивала и готово у истом тренутку нестајала да би грмљавина и бука одмах затим биле још веће и језивије. Преплашена Семенка није знала шта се то дешава па се, дрхтећи од хладноће и страха, шћућурила уз бок цигле мислећи да је то крај свему и да више нема наде за излазак из овог пакла.

Убрзо затим бука и грмљавина почеше да јењавају, зачу се некакво тупо тапкање и брборење а онда се сручи вода низ литице цигала између којих је била заробљена.

Семенка није могла да верује.

–  Вода! Јавори моји, па то је вода! Много воде! – повика Семенка на сав глас, рашири своја изнемогла крилца и поче халапљиво да гута и да се умива хладном кишницом која се у изобиљу сливала преко ње.

И зачудо, упркос хладној води, Семенку обузе нека унутрашња топлина, снага јој се врати и она поче да бубри. Убрзо се распуче и из ње измуљи своју главицу малена клица која, чим осети слободу, крену увис где се, одмах је знала, налази њен спас. Убрзо примети обрисе светлости па настави још брже да расте и најзад, сва срећна, подиже сваја два малена листића изнад провалије и изнад цигала чија их црвена боја учини још зеленијим и лепшим.

Јаворчић је први пут угледао светлост дана, први пут осетио топлину загрљаја сунца и први пут угледао свет који је, са врха гомиле црвених цигала, изгледао тако велики и широк, па му је срце снажно и весело затреперило од радости и среће. Снага која га је у том тренутку понела помогла му је да настави са растом и да још лепше обликује своје листиће који весело затреперише на јутарњем поветарцу.

У једном тренутку поглед му се прикова за велику богату крошњу прелепог дрвета које је поносно ширило своје гране иза зидина котларнице.

Јаворчићу срце заигра још јаче а листићи још веселије затреперише.

–       Јавор! Мој Јавор! Па то је мој родитељ! – кликну Јаворчић из свег гласа.

Брзо дохвати праменчић ветра који је у том тренутку пожелео да се поигра са маленим листићима усамљене биљчице, написа поздрав родитељу и поче весело да маше својим већ ојачалим листићима у правцу разгранатог Јавора.

Јавор, који је већ био изгубио наду у живот своје изгубљене семенке,  убрзо прими вест од ветра писмоноше и сав срећан поче да кружи погледом около, и кад угледа веселе размахане листиће Јаворчића,  од среће и узбуђења поче да маше целом својом разгранатом крошњом поздрављајући тако свог новорођеног сина за кога је мислио да га је заувек изгубио.

Јаворчић је знао да борба за живот  још није завршена и да никад неће бити јер, цигле у којима је свио свој дом не обећавају лагодан живот, али жеља за животом, истрајност у борби за опстанак и љубав Јавора који му даје снаге да издржи и немогуће олакшавају му живот и воде га у нове победе.

Сваки нови дан Јавор и Јаворчић започну и заврше махањем једно другом у знак љубави, воље и победе живота над недаћама и невољама које знају да загорчају животне путеве али и да награде надбиљном снагом у борби за достизање циља и остварење својих снова.

  Радунка Дуна Богдановић

1 2 3

4

2 Коментари »