Разредна настава

Дневник једне учитељице

Маковиште, Ускрс 2007.

на 12. јула 2014.

*

Решио Зоки Чичин да нас, на Ускрс, ове 2007. године, окупи у Маковишту. Све ће он организовати, набавити, однети горе, само да што више нас дође. Да се, после толико година тишине или гргољења тек понеког усамњеног гласа ретких посетилаца, и у Маковишту чује галама, цика и гужва. Да, макар накратко, и оно оживи, прозбори, процвета, заблиста и загрми од људских гласова. Да се грохотом насмеје тако да се и Морава и Гарваница у даљини, као некад, загрцну од његовог смеха.

Неки од нас испунисмо му жељу.

Међу њима била сам и ја.

Многи нису могли да дођу. Неки због старости и болештија, неки због даљине и недостатка времена, неки из неких њима знаних разлога, тек, нас тридесетак кренусмо пут нашег сараја из детињства.     

Скуписмо се, из Владичиног Хана, Кањиже, Брестовца, Сурчина,  највише из Београда. Недостаје нам мој брат Жика са својом фамилијом. Он је, својим несташлуцима и ајдучијама у младости, посебно обележио овај крај па је његов недолазак приметан.  

Ево, караван од неколико аутомобила и један мотор излазе из шумског тунела и улазе у видик нашег раја одакле пуца поглед на све стране света.

Зоки Чичин сија од среће. Волимо сви своје Маковиште, али га он једини редовно обилази и у звезде кује.

90

Зоки Чичин надгледа и „регулише саобраћај“ у Маковишту

Милојево Ливаче испод наших кућа, малена, ретка планинска зараван од 2-3 ара била је наша равница, наш терен за крпењачу и „чуљуг“, наша Војводина.  Дочека нас урасло у траву и трње, огрнуто купинама и павитом, али весело и насмејано.  Сваки пупољак младог лишћа у повоју и свака травка, са треперавим осмехом, поздравише брујање аутомобила и веселу вику придошлица.

Дуго, дуго оваква људска граја није пробудила моје остављено родно Маковиште. Чини ми се све птице и све бубе и бубице, да ли због узнемирености од изненадне најезде непознатих звукова или од радости што поново чују људске гласове и кикот – не знам, још гласније и брже запеваше своје арије.

Моје Маковиште се у трену пробуди, прогледа и запева одбеглима своју веселу добродошлицу.

Нико од наших старих није могао ни да замисли да ће у ову недођију стићи аутомобили. Данас постаде својеврсно паркиралиште.

88

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: