Разредна настава

Дневник једне учитељице

Судбина једне џезве

на 14. јул 2014.

*

После кратког али напорног ходања уз врлетан, запуштен пут који више личи на шумски тунел него на планински пут, „са душом у зубима“, ево, најзад стижем испод родне куће у Маковишту. Некад је то био утабан колски пут. Сад је излокан и изџомбан од самоће, кише и зуба времена, сав утравео, некако јадан и жалостан као немоћан старац који своје последње дане проводи у самоћи, болештији  и тузи. Ливадица испод пута више не постоји. Окупирали су је шума и трње.

Сав рашчупан, крезуб и урастао у априлске купине и коприве, поздравља ме плот који је некад красио наше двориште испод штале где је боравила стока и плевње где смо чували храну за стоку. О, како је ту некад било весело и бучно? Рика крава и телади, блејање оваца и јагањаца, гроктање свиња и прасића, кокодакање, кукурикање, пијукање. Ако томе додамо вику и грају деце и довикивање и смех одраслих, био је то прави планински махалски велики оркестар који је свакодневно по читав дан био на програму. Утихнуо би касно увече и махалу препустио ноћном миру кага је парала хука сова и косова у Орловцу и мукли шум ветра који је стизао из понора Зле долине, да би се поново огласио у рану зору, најпре спорадичним кукурикањем петлова чији зов на почетак оркестрирања би будио једног по једног учесника великог оркестра и укључивао га у обавезан дневни програм. Убрзо би читав оркестар био на окупу и представа би кренула својим бурним, веселим дневним током.

Док сећања навиру, у свом лутању около, поглед ми се прикова за накривљено стабло граба које се мало одвојило од свог близанца и кренуло некуд у страну, ваљда, у потрази за својим парчетом сунца. Не могу да верујем!? На њему виси окачена џезва. Права правцата џезва у којој смо некад кували кафу, најчешће сурогат, дивку.

1

Гледам и не верујем. Откуд она овде, такорећи у шуми? Не знам да ли је наша или Коћина, али сам сигурна да сам из ње и ја некад пила кафу. Ко је овде окачио, колико година или  деценија ту стоји, како је планински ветрови који овде знају да подивљају нису оборили и бацили негде у овој џунгли испод, где би јој се загубио сваки траг, не знам. Знам само да ме призор  јако дирнуо. Осећање које ме је тада преплавило било је некаква чудна мешавина туге и радости, сете и усхићења, суза и смеха.

Пожелех да опет из ње попијем шољицу кафе,ону малену у којој се некад служила кафа.  

Ипак, само је преместих на млађу и јачу гранчицу и оставих је да, овако стара, ишчукљана, са одавно зарђалом дршком али достојанствена и чила, настави да сведочи о времену у коме је некад овде врвело и врело од људског живота и радости.

29


Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: