Разредна настава

Дневник једне учитељице

Необичан тунел

на 17. јул 2014.

*

Између наше и чичине куће, такође, беше утабан колски пут. Трава није могла ни да замисли да се по њему насели и кочопери. Низ њега и уз њега јуриле су непрестано наше брзометне ноге, најчешће у гуменим пиротским опанцима, најпогоднијим (и најјефтинијим) за ходање и јурњаву по планинским стазама и богазама. Бубњала је наша стока журећи да се што пре докопа пашњака и шума, и враћајући се са целодневне потраге за храном по пашњацима, шумарцима и стрминама. Клопарала је запрежна двоколица напуњена намирницама из џепске продавнице, довољним за следећих месец дана, берићетом из наших њива раштрканих по планинским косама, или дрвима из удаљених браништа која су овде неопходна и зими и лети. Лети, јер се на шпорету на ложење увек пушио лонац вреле воде, кувало јело, пекли хлеб, погача, пита.

Колико сам само пута на том путу разбила и одрала колена и лактове, окупала се у прашини и бежала од последица несташлука, сам Бог зна.

На тако живом путу трава није могла ни да намуљи из утабане земље и камења по њој.

6

А сада?

Ево је, царује свуда и као да ми се, из овог тунела кога су саградиле старе шљиве грлећи се својим врховима, победнички руга и смеје у лице.

Или се ја варам? Можда се, ипак, радује што ме после толико година опет види, знајући да јој више никад и ништа не могу наудити ни ја, нити било каква људска или животињска нога.


Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: