И ДАЉЕ ТЕ УБИЈАЈУ, ОТАЏБИНО МОЈА

И даље те убијају, отаџбино моја,

убијају те чиме год стигну – и туђини

и наши,

ваздухом и водом,

храном и речима,

мислима и болештијама,

делима и неделима,

и кад си будна и кад спаваш

убијају те,

ни правда, ни Бог,

ни јуче, ни сутра,

ништа их не плаши.

 

Деценијама те убијају,

убијају ти памћење и гуше сећања,

карикирају ти знаност и тамниче наду,

протерују ти младост и черече старину,

погане ти језик и ћердају дедовину,

обећавају ти рај а сеју беду,

робови ко аветиње улицама ходе,

жедну те преко воде преводе

и туђини и наши

и ништа их не плаши.

 

Што мање имаш, све те више музу,

копају ти куће, школе празне,

једино болнице и гробља пуне,

руше братске мостове а душманске граде,

млате мочугом а не дају да плачеш,

срце ти ваде да га пресаде

у неке туђе груди,

у душманске те канџе воде

и туђи и наши

и ништа их не плаши.

 

И туђинима и нашима,

у очима само дукати сијају,

кадија те тужи, кадија ти суди,

отаџбино моја,

све за твоје добро сутра, кажу,

а сутра више нема јер га данас убијају

и туђини и наши

и ништа их не плаши.

Радунка Дуна Богдановић

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!

---