И даље те убијају, отаџбино моја,
убијају те чиме год стигну – и туђини
и наши,
ваздухом и водом,
храном и речима,
мислима и болештијама,
делима и неделима,
и кад си будна и кад спаваш
убијају те,
ни правда, ни Бог,
ни јуче, ни сутра,
ништа их не плаши.
Деценијама те убијају,
убијају ти памћење и гуше сећања,
карикирају ти знаност и тамниче наду,
протерују ти младост и черече старину,
погане ти језик и ћердају дедовину,
обећавају ти рај а сеју беду,
робови ко аветиње улицама ходе,
жедну те преко воде преводе
и туђини и наши
и ништа их не плаши.
Што мање имаш, све те више музу,
копају ти куће, школе празне,
једино болнице и гробља пуне,
руше братске мостове а душманске граде,
млате мочугом а не дају да плачеш,
срце ти ваде да га пресаде
у неке туђе груди,
у душманске те канџе воде
и туђи и наши
и ништа их не плаши.
И туђинима и нашима,
у очима само дукати сијају,
кадија те тужи, кадија ти суди,
отаџбино моја,
све за твоје добро сутра, кажу,
а сутра више нема јер га данас убијају
и туђини и наши
и ништа их не плаши.
Радунка Дуна Богдановић
ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!
Оставите одговор