Разредна настава

Дневник једне учитељице

ЛИЧНА КАРТА

Пуна адреса рођења:

Срез врањски.

То ти је тамо где је Бора Станковић покушао да ослика дерт и спере нечисту крв, да укроти  и укроји разбуктале дамаре срца у патријархалне законе средине, да у један рам здене лепоту пламена истинске љубави и снагу непробојне женске оданости, да у чаши вина стопи непролазан бол срца и строгост породичних закона, да у мучењу душе помири мирис сувог босиљка и тугу увеле руже, да наслика тихо трпљење потчињене жене и бахато бекријање мушке патње, да смело разголити мушку сујету и сурово власништво над женском немоћи.   

Општина Владичин Хан.

Тих, миран градић кротких, срдачних и гостопримљивих људи, издошлих из околних села и заселака, одбеглих из туге планинских беспућа и недођија, начичканих по странама градића који се сместио у рупу као на дну огромног бунара по чијим зидовима, са дна према горе, ничу куће као печурке после кише. Кроз само дно тог бунар-градића мигољи Јужна Морава непрестано журећи давно утабаним својим путем да Северу, једином речном Горе, (јер глава отаџбине, кажу, никако не може бити Доле, без обзира на ток реке), том Горе вековима преноси поздраве сa Југа, и стално га подсећа на своје постојање и на своју и његову муку због тог постојања.

Село Ружић.

Планинско село разбацаних кућа по околним бреговима и брдима, по простору надмашило и сам велеград, по броју становника једва један његов солитерчић, али расклопљен и раскомадан тако да је сваки његов дом зденут на посебном брежуљку, а уместо спратним степеницама, сви су повезани мрежом козјих стаза и стазица које се пробијају кроз гудуре и дуге тунеле од бујних и густих шума и огромних грмова дивљих ружа које су кумовале његовом имену.

Махала Маковиште.

Може и заселак, свеједно. Кажу, Богу иза леђа. Не, није Богу иза леђа. Не знају, а неће да науче. Онима Горе је иза леђа. Свима који су до сада прохујали а још више онима који ће убудуће хујати кроз моју за муку створену отаџбину. Сви они, одакле год доспели Горе, газе, газе, буље у нечија туђа, често далека дворишта, а не осврћу се да макар погледају шта су успут згазили, чију су и какву душу згњечили својим саможивим чизмама од седамдесет миља.

Богу иза леђа не може бити брег кога Сунце првога изљуби у рану зору па га препусти дану и његовим жуљевима и радостима, а увече, после свега, њега последњег ушушка у разнобојне снове и бриге, па тек онда и само креће на починак. Између та два свакодневна нежна загрљаја, бујао је живот раздвојен у две разнобојне половине – дневној, пуној живота свега што је створено, рођено или изникло, и ноћној, крцатој сновима и сањарењима. Свака половина живела је у својим бојама, на свој начин, у свом свету, а опет, биле су нераскидиво увезане зрацима истога горштачког живота и пламеном истих црвених макова који су кумовали имену засеока.

Задња пошта Џеп.

Село, доле дубоко, испред и иза непредвидива река, а са обе стране планинске стрмине. Излаз само према небу. Зато је, ваљда, Џеп.

За случај да не верујете, као мој бивши професор историје (Црногоац)  у бившој Учитељској школи у Алексинцу, пише у географској карти Србије. И он је пронашао кружић са именом Џеп, али тек пошто ме је изгрдио, и умало казнио што рекох да сам из Џепа. А ја рекох тако јер, размишљах, Ружић је мало село, Маковиште још мања махала, Џеп је познат, има га на карти а има и железничку станицу. И – награбусах док га не убедих да погледа у мапу.

Улица – не постоји, број куће 96.

Не сећам се ко, када и зашто је тај број доделио мојој родној кући. Ми, тамо горе, нисмо никад били бројеви. Увек смо били слободни људи, са именима, презименима, и надимцима, разуме се,  надимцима који су увек били важнијим од свих записаних генералија у општинским књигама. Тако нас је и чика поштар проналазио. Уствари, поштоноше смо били сви ми. јер писма и шарене, давно заборављене честитке је доносио онај ко сиђе у Џеп по неку намирницу коју нам природа није могла сама подарити, а која је неопходна за наше скромне  животне потребе.

Надморска висина – скуп читавог братства кршних храстова.

А они, богати, важни и увек на власти, никад нису из својих поседа протеривали ни букву, јасен, или брест, ни дрен, глог или дивље крушке. Никад и никог. Где би кладенци бистре хладне воде гргорили и надпевавали се са птицама да није  крошњи китњастих букава надсвођених над њима. Како би се надметали са веверицама у касну јесен кад нестану сви други плодови, да није дивљих крушака које дотле смекшају и угњиле па постану специјалитет и конкуришу јарко-црвеним дрењинама и већ смежураним презрелим шипурцима.   

Исхрана – чиста, природна и богата свим могућим витаминима и минералима.

У том свету није било глади. Природа богата разноликостима биљног и животињског света, у својим шпајзевима и кухињама гомилала је залихе хране од раног пролећа до касне јесени, и тако, заједно са нама, пркосила онима који су заборавили на нас, мале, смештене себи иза леђа.

Храна, чиста, природна, нетакнута хемијом, чисто упакована и размештена по шароликим природним плантажама и кухињама које чини целокупан простор планине и њених обронака. Од раног пролећа па до касно у јесен, на сваком кораку маме разнобојни плодови и намирнице и просто се сами нуде гладним пастирима, ђацима-путницима, пролазницима, деци коју су игра или намера одвеле ван кућних дворишта. Све што из те кухиње убереш, откинеш или из земље извадиш, није било ни чуло за хемију, а прскање се помињало само кад киша пада или се старим лончетом или шерпом из повећег вира баца вода на леје са паприком, парадајзом или купусом. Све је било и храна и лек. Здравље нам је на образима пуцало. Све смо на ногама претеривали – прехладе, грип,  богиње, све.   

У рано пролеће, младо, тек измигољено буково лишће, сложено једно преко другог па уролано, умело је да буде пријатан ролат, нарочито кад се враћамо из школе, изгладнели и уморни, јер већина од нас проводила је већи део времена путујући до школе и назад, него боравећи у самој школи.

Ливадско зеље, кисељак и коприва знали су да нас почасте укусном чорбом, питом зељаницом или пројом. За то су биле задужене наше маме и баке. Топло, тек помузено кравље или овчје  млеко и зељаница у којој још цврчи загрејана маст, прсте да полижеш.

А тек кад стигне мај па јун, кад почну да стижу разноразни плодови свуда по шуми, пропланцима и врлетима, е тек онда настану богате гозбе. Да бираш. Неком се науме дивље јагоде, и ето хајке на шумске јагодњаке и претраживања врлети и жбуња. Мирисни црвени плодови, често скривени испод лишћа, изазивају и  маме. Како коме одговара. Некима да на лицу места пуне стомачиће, другима да напуне шаке, па да тек онда гурају у уста и мељу, трећима да праве ниске или букетиће, затим да седну на камен или пањ и, натенане, крену у густирање.

Ако нешто преостане после тих хајки, мајке уграде у слатко, пекмез или сок. А, богами, преостане. Увек смо се чудили где их то наше мајке проналазе кад ми све пропланке и шумарке пажљиво претражимо и прописно опељешимо. Их, како нам се у јесен зацакле погледи кад у подрумским полицама угледамо тегле и флаше пуне разноразних посластица у црвеним, плавим, жутим и ко зна каквим све бојама и нијансама.

Мој брат Жика, нарочито је и са посебним задовољством, трљао дланове и загонетно се  смешкао:

– Ће буде зимус гозба, ал` ће буде и галама!

И стварно. Сећам се, мајка се једне зиме све чешће жалила да јој се слатко чудно квари. Кад је схватила да је Жика све тегле преполовио, затим их допунио водом и поново завезао, било је касно. Жика је храбро отрпео ударце смрзнуте шљивове гране, за наук, да се никад више не сети да краде слатко. 

– Могао си да потражиш! Знаш да би` ти дала, угурсзузе један! Сад нема ни за тебе, ни за послужење. Још једном нека ти се то деси..!

Десило се, наравно. Следеће зиме поче мајка да се жали како јој мишеви нападају слатко.

– Изгрицкају најлон, па тамане, погани! Ни мачке више нису што су биле! Џабе ги само товимо! – често се јадала мајка.

Али, авај! Једног дана, вероватно у журби, мој ти Жиле заборави виљушку поред тегле. И, наравно, мајка схвати:

– Замисли, Коће! Ма да не верујеш ни на очи, ни на мозак! Бараба, виљушком исцепка најлон да личи као да је миш са зуби изгрицкао, па брише теглу по теглу. Ма гледам ја, ништа друго не дирано, само слатко. И чудим се. Еј, тешко мени! Неће има ни гости да послужим. Ма само да ми дође..!

Наша рођака и комшика Косара се не чуди. Смеје се и каже:

– Па што се, Јелке, чудиш?! Зар га не знаш какав је немајмир? Не дирај га, твоје дете – твоје слатко.

Злочесте и често неприступачне купине су посебна прича. Било их је у изобиљу и свуда, испод и изнад путева и стаза, по пропланцима, ливадама, шумарцима, њивама. Има их, али се не дају тако лако. Још ниси ни пришао да им покупиш примамљиве тамномодре плодове, начичкане по врховима изџигљалог шибља осипаних трњем разног калибра, оне крећу у напад. А кад навалиш да трпаш у уста, шаке или котарице, навале и оне да гребу као разбеснеле мачке. Кад се, најзад, испетљаш и распетљаш из бодљикавих шибљастих опасача, друштво не може да те препозна онако модромусавог и избразданог црвеним тачкастим пругама. Тешко оном ко се не потруди да прибави дугачак кукасти штап, па лепо привуче конопчасту грану и тако надмудри купину.

Ипак, уз мало храбрости, битка са злочестом купином се никад не губи. Изгребан или не, слатких плодова се увек прописно нашмуљаш и увек ти остане за други пут, а бога ми, остане и мајкама за слатко и сок.

0

Ипак, уз мало храбрости, битка са злочестом купином се никад не губи. Изгребан или не, слатких плодова се увек прописно наједеш и увек ти остане за други пут, као и за слатко, и сок.

Дивље крушке нарочито су слатке кад изгладнимо при повратку из школе или јурећи за стоком по шумским пашњацима.

У јесен, кад понестану јагоде, купине, слатке крушке и јабуке, краставци и парадајзи по баштама, једино дивљих крушака има на претек. Тад постану слађе од меда. Нарочито ако им дозволимо да угњиле.

Знали смо сваку крушку по шумарцима и пропланцима, и где год да се нађемо, понека од њих би нас нахранила.

Ако нема крушака у близини, ту су црне глогиње. А тек дрењине, кад угњиле, или оскоруше? Прави слаткиши.

Какви данашњи слаткиши, чоколаде, кроасани, разноразне слатке и слане грицкалице!? Све је то хемија. Чиста болест. За паре купљена.

Моја генерација живела је у време чисте, бесплатне биологије а са хемијом се борила само у школама.

Како да заобиђем дудиње, беле, сиве, а нарочито модре и црне због којих смо често мењали лични опис, или дивље трешње, ситне али слатке, а бога ми и питоме, нарочито Милојеву иза моје куће по којој смо се вешкали сваки дан до последњег плода на високим дугим гранама и са које смо често непромишљено скакали када би зачули громак Милојев глас који нас је опомињао из даљине и, онако, угрувани, мусави, са поцепаним мајицама и панталонама, уз кикот се, куд који, раштркавали около. Како да заобиђем шљиве белице и јесењке, тугаљиве трњине, цветове медунике, лешнике и орахе, нарочито оне изнад Сентине воденице због којих смо се са веверицама такмичили у вијању по њиховим гранама опруженим изнад огромних стена обавијених загрљајима мрежа од купинових ужади и узица…

Ма не могу ја све састојке нашег тадашњег мениа овде да дотакнем. Има ту грађе за читав роман.

Позајмљен видео запис од Јожа Јожике Крајиновића

Оставите коментар »

ЗАВЕШТАЊЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

 

Реч Стефана Немање (оца Симеона), изговорене на самртничкој постељи, које је записао његов најмлађи син Растко, Свети Сава

 Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу. Реч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ – изгуби ли језик, земљу, душу?

Не узимајте туђу реч у своја уста. Узмеш ли туђу реч, знај да је ниси освојио, него си себе потуђио. Боље ти је изгубити највећи и најтврђи град, него најмању и најнезнатнију реч свога језика.

Земље и државе не освајају се само мачевима, него и језицима. Знај да те је туђинац онолико освојио и покорио, колико ти је речи поткрао и својих натурио.

Народ који изгуби своје речи престаје бити народ.

Постоји, чедо моје, болест која напада језик као зараза тело. Памтим ја такве заразе и морије језика. Бива то најчешће на рубовима народа, на додирима једног народа с другим, тамо где се језик једног народа таре о језик другог народа.

Два народа, мило моје, могу се бити и могу се мирити. Два језика никад се помирити не могу. Два народа могу живети у највећем миру и љубави, али њихови језици могу само ратовати. Кад год се два језика сусретну и измешају, они су као две војске у битки на живот и смрт. Док се год у тој борби чује и један и други језик, борба је равноправна, кад почиње да се боље и више чује један од њих, тај ће превладати. Најпосле се чује само један. Битка је завршена.

После изгубљеног језика нема народа.

Знај, чедо моје, да та битка између језика не траје дан-два, као битка међу војскама, нити годину-две, као рат међу народима, него век или два, а то је за језик исто тако мала мера времена као за човека трен или два.

2 Коментари »

„Водо, вечнија од уста која те помамно пију.“

НЕНАПИСАНА  ПЕСМА

                                                                        Водо, вечнија од уста

                                                                        која те помамно пију.“

                                                                                                             Радомир Андрић

             

                              Сузо сунчева

                              и сногрудо,

                              Земљино свевреме!

                               

                              Тканице соли,

                              хлеба

                              и погаче!

                              Отаџбино риба,

                              ракова

                              и шкољки!

Опрости ми.

Ову песму не умем да напишем.

Твоја бујна и немерљива речитост не може да стане у премален рам песме.

Тебе нико никад није могао оградити.

Не могу ни ја. И нећу.

Не смем да комадам твоје време и безвреме, твоје сликовнице и дубине, твоје пролажење и непролаз, твој искон и поколења.

Дивим ти се до иза небеса и стрепим до срца да човек потпуно не заборави да си му близак, врло близак род.

Не знам која ти је главна улога на овом нашем свету, ни да ли ћеш то икада икоме открити.

Не знам ко си, ни шта си.

Да ли си огледало за звезде и месечину, за прсте дрвећа и јата облака, за друмове птица и гизде планинске, или си сликарка врбака, песка, поља и пропланака?

Можда си играоница за звезде и Месец, за сијалице и свице, за ветрову игру са лишћем и сунчеву са својим очима, или зборница звезданих кола са вечерњачом у челу, и сунчевим стакленцима и дугиним бојанкама около?

Да ли си нежна музичка кутија скупљачица жвргоља, чаврљања и песмописа птица и ветрових гитара, или ткачница снова свих небеских драгуљара и земаљских бисерничара?

Можда си плетиља свих боја, сјаја, светлолука, нити сунчевих и косе врбине, и тешитељка јесењих седа, летње оморине и зимских врбиних опуштених коврџа?

Или си хватач снова Сунчеве, Месечеве и звезданих постеља, и скупљач жеља сваког ока и лика који те, макар то било и случајно, погледом окрзнe?

Не знам куда и коме носиш сво то срмено благо у својим грудима и коме га дарујеш?          

Вечнице и бескрајко, безданко и свевременице, добројутрице и брбодневко, сањаонице и светларнице, сномирко и водоношо, не знам да ли путујеш низ времеток или светлодрум, кроз сноток или сребропуће, уз цвркутстих или жуборсрок?

Чегртаљко, шапутаљко и светлуцаљко. Гргољарко, жубораљко и мрмораљко. Брбораљко, шумораљко и кикотаљко. Гајтанлико, лирокитко и цвркутаљко. Жужураљко, тихомилко и хучораљко, не знам које ноте користиш за своје симфоније, романсе и успаванке?

Чаробнице, тајнице и звездарнице. Плетисанко, зраконошо и стакленице. Мраковезу, листониско и плетипесмо, не знам из које палете узимаш боје за  своје раздрагане кичице?

Небохватице, звездохватице и љуљалице. Сунцохватице, њихалице и лунохватице. Снохватице, дрхтуљице и многострука двојнице, не знам коме плетеш све те кикокитке?

Појилице и хладилице свега што је живо, не знам за чијом чедношћу жудиш?

Искроказу живота, сликољубу бесмрћа и игроказу немира, не знам коме испредаш вечну поезију љубави и лепоте?

Скакутаљко од вилинског бисерја, светлосних стaкленаца и срмених нити месечеве свиле исткана, због кога плетеш беле поздраве преко свог витког струка?   

Не знам!

И нећу никад написати ову песму.

Не умем у малом раму да сместим толико живота, несташлука и лепоте.

Једино што у овом тренутку знам, то је мој страх. Мој ужасан страх да човек не умеша своје прсте у твоје исконско благо. Једино он, због своје неизлечиве халапљивости, нарцисоидности и сујете, може да учини неопростиво родоскрнављење.      

  ЧУВАЈ СЕ ЧОВЕКА,  РЕКО!

Радунка Дуна Богдановић

(Из књиге Крадљивци сунца)

Оставите коментар »

Приче

ЧОВЕК И ПАС

Пас?
Пас највише воли кост!
Пас и кост, па то је синоним обостране привлачности и обожаваности. Кажеш пас, а кост се просто сама прилепи уз реч. Кажеш кост, прилепи се пас. То једноставно једно друго подразумева. Као река обалу и обала реку. Као грана лист и лист грану. Кост постоји због пса, а пас због кости.
Човек је ту везу одавно пронашао.
Вероватно се сажалио у једном тренутку док је ждерао неки комад срнеће плећке приметивши тихо и молећиво померање њушкице свог верног пријатеља који није скидао поглед са његовог плена.
Прорадила је савест пријатеља.
Друг се поштује. Са другом се све дели, и добро и зло.
Тада му је понудио остатак свог ручка. И онако му кост не годи.
Гладан пријатељ се силно обрадовао. Замахао је репићем и радосно скочио да распакује дар пријатеља.
Окретао га је са свих страна, стезао шапицама, страсно лизао глатку површину која га је опијала својим мирисом, покушавао да растргне омот зубима не би ли унутра пронашао нешто укусно и слатко. То је радио са таквом страшћу и упорношћу, да је човек, сит и срећан, дошао до сјајног открића:
„Мој пас обожава кост! Дивно! Кад има за мене, биће и за њега.“
Тако је човек задовољио правду и умирио савест. По својим разумним људским мерилима, наравно. Пас је ипак само животиња.
Од тада, пошто оглође сву сласт са кости, свесрдно и издашно је баци пред пса уверен да чини велико и племенито дело. Нарочито се радује и поноси кад примети да његов пријатељ, после дугог превртања, глодања, кршења зуби(ма), најзад закопа остатак и пажљиво га покрије земљом и лишћем.
„Паметан је. Добро је јео данас, па мисли и за сутра“ – прокоментарише тада.
А пас?
После много мука, он се још више диви човеку како с лакоћом сецка и гута свој део посластице.

  Дуна

(Из књиге Крадљивци сунца“)

Само сам хтела да га усликам, а он клисну!

Оставите коментар »

Живот учитеља

У Ч И Т Е Љ

На све бриге заборави
кад у разред он заплови,
кантар му је срце топло
а музика дечји снови.

Сваког лета нова башта
никне брижно засађена,
расте брзо к`о из воде,
непогоде за њу нема.

И што време више лети,
све бујније башта јача,
па учитељ увек млађан
живот живи и корача.

Плодове на крају ниже,
благо своје пребројава,
у албуме завирује,
успомене прелистава.

Радунка Дуна Богдановић

Оставите коментар »

Учитељ је

Учитељ је вајар

Учитељ не прави каријеру. У школу долази као учитељ и из ње излази у истом звању.

Он је глумац – али његови слушаоци и гледаоци му не аплаудирају.

Он је вајар – али његове скулптуре нико не види.

Он је лекар – али му његови пацијенти ретко захваљују за лечење, и не само то: они неће да се лече.

Па где да нађе снаге за све надахнуће?

Само у себи самом, само у сазнању о величини свога посла. И само у подршци целога друштва, у поштовању друштва према њему – учитељу.

                                                                                                                                                                Соловејчук

 

До сада нисам наишла на целовитији и свеобухватнији опис учитеља од овог који је дао Соловејчук.

И заиста, учитељски посао није само обична професија. Он је љубав, разумевање, толеранција,  радост, задовољство, осећајност, хуманост, племенитост, стрес, терапија, туга, срећа, испуњеност.

Љубав, јер свако своје дете носи у срцу и памти га по неком детаљу и мотиву који их је заувек везао, а дете у свој палети својих наставника кроз школовање, једино учитеља запамти заувек.

Осећајност, јер ради са децом, а деца су живот и душа – не ексери и цигле.

Разумевање и толеранција, јер , колико деце у одељењу – толико различитости, потреба,  хтења, ставова, мишљења, васпитања, интересовања,  сензибилитета.

Радост и задовољство, јер, нема ничег лепшег од радости и среће које засијају у дечјем оку кад осете да им неко поклања себе и своје време, да им пружа сигурност и подрку.

Хуманост и племенитост, јер је увек спреман да сваком детету пружи подршку, помоћ, подстицај и разумевање кад им је то потребно у тренуцима немоћи, незнања, дечје наивности, несамопоуздања или недостатка нечега.

Стрес, јер са својом децом преживљава многе проблеме који их муче – од неизграђеног социјализованог понаша, преко здравствених и психичких недостатака и проблема,  до сиромаштва у коме многа од њих живе.

Терапија, јер уме у сваком тренутку да излечи рањену дечју душу.

Туга, јер и поред жеље, код многе деце постоје проблеми које је немоћан да реши.

Срећа и испуњеност, јер је сваки дан проведен у одељењу са децом увек другачији и креативнији од претходног, јер са задовољством и љубављу прати своја вајарска остварења у дечјим душама и знањима,  јер деца на љубав одговарају још већом и искренијом љубављу и умеју да на лицу учитеља препознају и оно што он покушава да сакрије пред њима а што је свакодневни пратилац свакога, ма у које време и како живео, па тиме и сама постају велика подршка и помоћ учитељу да превазиђе своје животне проблеме и зачкољице.

1 Коментар »