Разредна настава

Дневник једне учитељице

Професионално опредељење – учитељ од рођења.

МОЈА ПРИЧА

„Аутобиографски записи“, Радунка Дуна Богдановић

Још у време најранијег детињства, пре поласка у школу, у свакој игри коју бисмо као деца осмислили, ја бих увек била учитељица. Moj први учитељ био ми је мој стриц Данило звани Дане. Свега седам година старији од мене, основношколац једини из махале, ауторитет. Прво ме је научио да читам, пишем и рачунам. Онда би ми из својих старих читанки задавао домаћи задатак – учење песмица напамет. Сећам се да сам стално под мишком носила једну кутију попут футроле и у њој књиге из којих сам учила док сам јурила за овцама или у паузи између игара са осталом децом. Увече би стриц Дане проверавао да ли сам и колико научила. То моје учење није било морање, већ задовољство. Он је то осетио и посвећивао ми пуну пажњу. Уживео се у улози учитеља исто онолико колико и ја у улози ђака.

Једне јесени кренула сам стварно у школу. Првог дана у школу ме је одвела моја прабаба, баба Симка. После дугог пешачења ушли смо у једно велико двориште у коме је било много деце. Како ја на својој планини нисам навикла на много деце, то ме мало збунило, вероватно и уплашило, па сам све јаче стезала баба Симкину руку и гурала се уз њу. У једном тренутку пришла нам је једна прелепа млада жена, помиловала ме по коси и рекла:

– Како си ти лепа девојчица! Сигурно си првак! Како се зовеш?

– Дуна, – промуцала сам.

– Како?

– Дуна, поновила сам.

– Дуна! Јел ти то право име? – нежно  али са чуђењем у гласу питала је гледајући час у мене, час у баба Симку.

Баба Симка је прво потврдила, па се досетила да ми је то надимак, готово једва се сетила мог правог имена и најзад су се споразумеле да сам Радунка Ђокић и да сам из Маковишта.

– Радунка, ја ћу бити твоја учитељица, – рекла је жена, помиловала ме још једном, разменила још неколико речи са баба Симком и отишла.

Баба Симка ми је нешто објашњавала, али је ја уопште нисам ни слушала, ни чула. Са дивљењем и одушевљењем сам гледала за својом прелепом учитељицом у јакни боје цигле и мислила на њен топао поглед и нежан глас.

Тада сам одлучила: кад порастем, стварно ћу бити учитељица. 

Од тога дана живот ми се скроз променио. Пут до школе, дуг скоро шест километара, био је пун опасности. Низ планину стрм, целом дужином кроз густу шуму, нигде куће и људи, а кад се спустимо у реку, нигде моста а ми морамо да је прелазимо на неколико места на којима су постављена обична, уска, скоро иструлела брвна. У пролеће и јесен Гарваница надође, преплави их и већину однесе. Тада се ухватимо за руке и уз једвите јаде, саплићући се о узнемирено камење и борећи се са набујалом реком, једва некако пређемо на другу страну. Зими се брвна заледе, сијају као да су од стакла. Тада изујемо пиротске гумене опанке и у вуненим чарапама, некако савладамо брвна. Колико ми је пута само застао дах над Гарваницом, залеђеном или надошлом, мутном и бучном, то сам Бог зна. А током зиме, свакодневно, моје место у учионици било је поред топчог брбљиве фуруне. Ту би ме учитељица редовно посадила како би могла да ми се осуши мокра одећа и обућа. Како су зиме тада биле снеговите и хладне, најчешће су ногавице мојих панталона од „ђавоље коже“ биле толико смрзнуте да сам имала осећај да сам на ногама навукла ћунке. Поред разбубњале фуруне ногавице су се размрзавале и цедиле а по даскама већ похабаног, масног и потамнелог бродског пода, испод моје столице често би се због тога разлила барица.  

Тако ми је дан пролазио у разноразним изазовима и авантурама на путу до школе и назад.

Увече, уз помоћ лампе или гасарчета кад је мајци потребна лампа за плетење или ткање, чекало ме је учење и писање домаћих задатака, ујутру тестије и кантице да донесем воду са кладенца, добар километар удаљеног од куће а недеља, празници и летњи распусти су били резервисани за чување стоке и помоћ мајци око пољопривредних послова.

Моја летовалишта у време распуста била су пландишта, пашњаци, шума, Долина и моја увек атрактивна и разноћудна река Гарваница.

 

1

                                                     Моја родна  кућа у зимској одори

Све сам ја то умела да упакујем у свој радни дан и да уз то, вредно и предано учим. Моја учитељица Душанка и њен супруг, Никола Качаревић, наставник српског језика, били су моји идоли за будуће професионално опредељење. Просто сам их обожавала, а они су се поносили са мном и мојим учењем.

Кад сам стигла у осми разред, у време кад је требало одлучити се за упис у средњу школу, настали су проблеми са мојим родитељима. Они су одлучили да ја идем у медицинску школу и тачка. Учитељска школа дуго траје,  читавих пет година, могу због тога остати уседелицаса то је тада била велика срамота за породицу,  тешка је школа а Алексинац и Врање су далеко, тамо немамо никог свог који би ме контролисао да ли учим и како се понашам, хоћу ли уопштемоћи да је завршим…? Медицинска школа је у Лесковцу, траје краће, тата ради у том граду па би ми био увек „за петама“, а осим тога, лечићу их кад се разболе. Из угла родитеља, аргументи прави, оправдани. Нису помогле ни моје молбе, ни плакање, ни образложења да медицински посао нити волим, нити хоћу, нити могу да га обављам.

Мој последњи адут била је претња да ћу их пријавити милицији што ме силом терају да упишем школу коју не волим. Тата се на то само насмејао.

На крају, кад ми и то није упалило, избегавала сам о томе да разговарам. Била сам очајна, беспомоћна, и како се приближавао крај школске године, постајала сам све ћутљивија и тужнија. Моји родитељи су то протумачили као да сам се помирила са судбином.

Осми разред сам завршила са одличним успехом. Нисам се радовала, чак ми је било свеједно. Зар је важан успех ако не могу да упишем школу коју волим и ако не могу да радим посао који волим изнад свега? Тако сам једног дана села наспрам своје мајке, дуго ћутала и најзад, готово сломљено, промумлала:

– Добро, мамо. Упишите ме у ту вашу медицинску школу. Али само да знаш, кажи и тати, завршићу је, неће ми то бити проблем, али после нећу да радим. Предаћу вам диплому па с њом радите шта хоћете. Не могу то, не могу са болеснима, умрлима, свакаквима. Донећу вам диплому и готово. Нећу да радим. Кажи то и тати да се после не љути.

Мајка ме само гледала, ништа није рекла.

Следеће суботе, кад је тата дошао са терена где је радио као грађевински радник, њих двоје су ушли у собу. Док сам, седећи на троношцу, лактова ослоњених на колена и главе заривене у дланове, размишљала како ћу и шта даље и какав ће ми смисао имати будући живот кројен по мери мојих родитеља, пренуо ме татин грмећи глас:

– Дуно, дођи овамо!

Готово је, помислила сам, невољно улазећи у собу. Следи коначна пресуда о доживотној робији.

Села сам на кревет и сагнуте главе чекала изрицање пресуде.

– Слушај ме добро! Ти знаш да учитељска школа траје пет година, а ти си женско дете. Знаш да је далеко, тешка је и скупа а ми немамо паре, не можеш често ни ти да долазиш кући, ни ми да долазимо код тебе – говорио је тихо, споро и некако као туђим гласом.

„Знам, знам све. Знам, кажи већ једном и пустите ме на миру“, мислила сам у себи док су ми неки жмарци, мрави и јад играли у грудима и желуцу рушећи ми и последње трунке наде.

– Мајка и ја смо одлучили – наставио је отац – да, пошто толико волиш, ипак упишеш учитељску школу…

У неверици, подигла сам главу, разрогачила очи, зинула од чуда а из мене је излетело:

– А???

– То што си чула. Спреми се за пријемни и упиши учитељску школу. Али пази, води ред шта радиш. Бићеш сама. Неће бити лако. Ми немамо паре. Мајка мора да прода јагањце и овце да би те уписали и да би ти купили неки јефтинији инструмент за музичко. Моја радничка плата је мала, и сама знаш да и овде, сви на окупу, једва излазимо на крај, а како ћемо од јесени, не знам. Мучићемо се и ми и ти, али мораш да је завршиш. Немој после да ми се жалиш и налазиш оправдања. Све што можеш од хране, носићеш одавде, мораћеш сама да спремаш. Муке су то, знамо ми. Мајка ће највише да пати. Каже да више неће да јој се услади једење све док размишља да ли ћеш ти имати шта да једеш или ћеш трпети гладна, али то је. Тако је то чим деца почну да излећу из гнезда.

И даље сам буљила час у једног час у другог не верујући у оно што чујем. Најзад су ме, мајкин забринут поглед и очев озбиљан, превише тих глас за његову нарав, уверили да је оно што чујем, истина. Први пут после дужег времена вратио ми се  и засијао осмех на лицу.

Одједном сам поново оживела. Све сам им обећала и са свим условима се сложила. Важно ми је било само то да ћу остварити своју тада једину жељу.

Живот ми је тог тренутка поново добио смисао.

Остварићу свој сан.

 

 

Advertisements
1 Коментар »

Sad mi maca došla na vratanca

Došla mi maca na vratanca,

deluje mi malo jadna,

ili joj je noćas hladno,

il` je žedna, ili gladna. 

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

Оставите коментар »

Nova priča

Sve je u našoj glavi, i kočnice i pokretači!

„Starenje se može odvijati na dva načina. Jedan, da stariš kao stara, iznošena, rasparana cipela, bačena na đubrište, i drugi, da stariš kao staro zlato koje svi žele“.

Krajem avgusta ove 2013. osetila sam se kao stara cipela. Baš tako. Kao stara iznošena cipela bačena na đubrište.

Umesto školskog Dnevnika (razredne knjige) sa kojim je trebalo da se družim još dve godine,  u mojoj školi spremili su mi rešenje za penziju. Nova odredba zakona. Letos donešena. Na prečac. Lex specijalis. Stare udobne cipele im više nisu potrebne.

A čitavog života celu sam sebe posvetila svom učiteljskom poslu. Do poslednjeg dana radila sa entuzijazmom ambicioznog početnika. Posao uvek „nosila“ sa sobom svih raspoloživih 24 sata dnevno. Uživala u tome i u druženju sa decom koja su mi uvek bila melem terapija za sve što bi se okomilo na moj život. I podstrek za sve radosti i lepote života i rada.

Šta sad činiti?

I dalje mi je 24 sata dnevno na raspolaganju ali su se sve police sa školom i učionicom,  pripremama i planovima, idejama i skicama, dečjim biserima i nestašlucima, uspesima i brigama, poverenim tajnama i kreativnim iznenađenjima… odjednom ispraznile, izvitoperile se, popadale. Dan gubi svaki smisao. Postaje prazan, neorganizovan, monoton, dug… Ja izdana, odbačena, beskorisna…

Kraj avgusta i septembar mi postaju prazna natmurena večnost.

Moji prijatelji KaliVitanci podsećaju me da sam još živa i da penzija nije kraj. Naprotiv, može biti razlog za nov početak i nove vizije i planove. Da je sve moguće ako u svojoj glavi napravim promene reorganizacijom svojih misli i preusmeravanjem energije na nove snove i ciljeve. Uveravaju me da ja to mogu, samo treba i da hoću.

2

Prija mi njihova podrška, ali me „nasilna penzija“ i dalje boli.

Onda mi do ruke dođe video sa snimkom predavanja profesora doktora Vladislava Stepića, vojnog kardiohirurga, generala u penziji. Tema: Moja vizija.

Doktora, inače, lično poznajem. Slušala sam njegova predavanja o čuvanju i negovanju zdravlja na CaliVita info večerima, ali ga nisam tako dobro čula kao sad sa ovag video snimka. Verovatno mi je lampica u glavi bila ugašena.

Preslušavam video jednom, drugi, treći put…Da se uverim da sedamdesetpetogodišnjak sa sjajnom pozitivnom energijom i zdravim duhom tridesetogodišnjaka ima jasan cilj i jasnu viziju šta će uraditi i postići za sledećih 15 godina i kakav će mu život biti. I kakav će život drugima obezbediti. On upoređuje starenje sa starom cipelom i starim zlatom. I već uveliko radi na ostvarivanju svoje vizije i svoga cilja da na poznatoj planini izgradi raj na zemlji baš za starije ljude koji će tu moći da ostvaruju snove koje nisu mogli ili nisu imali prilike da to učine u mladocti. Koji će moći tu da rade i žive na osnuvu svog rada, i to ne bilo šta, nego baš ono što umeju i vole da rade.

Inače, on je imućan čovek, nije pristupio CaliVita ekološkom pokretu za čuvanje i negovanje zdravlja iz materijalnih razloga. Naprotiv. Oduševila ga je čistota proizvoda i filozofija kompanije da priroda za sve ima rešenje, samo joj treba pokloniti poverenje. Uverio se u kvalitet proizvoda i poželeo da i druge upozna sa njihovim kvalitetom i dobrobitima za zdravlje. Pošto firma posluje isključivo po mrežnom marketingu, odlučio je da sav novac koji zaradi, uloži u izgradnju tog kompleksa u kome će starije osobe naći svoj mir i moći da stare kao staro zlato.

Na svoj devedeseti rođemdan će slaviti završetak kompleksa zajedno sa kompanijom koja će tada slaviti tridesetpeti rođendan svog postojanja i poslovanja u svetu.

1

Sedamdesetpetogodišnjak vidi sebe i slavi ispunjenje svog sna i svoje vizije u devedesetoj godini života.

Tada mi se upalila lampica u glavi. I zasvetlela novim sjajem. I novim bojama. Kad može on, što ne bih mogla i ja da imam svoju viziju u šezdeset trećoj. Zdravlje treba svima a greh je lek znati a ne reći drugima. Naravno, odluka o tome šta će ko učiniti sa svojim zdravljem ili sa svojom bolešću je na svakoj osobi pojedinačno. Moje je da pružim informacije, a ko će ih i kako čuti, stvar je pojedinca.

I još nešto. Kompanija ne pita za godine starosti, niti je interesuje političko i verko opredeljenje ljudi, niti poznavanje stranih jezika, masters i druge diplome, zemlja u kojoj živite. Važno je uveriti se u kvalitet proizvoda i te informacije širiti dalje. Rezultate prometa na osnovu širenja informacija firma plaća. Takav joj je sistem poslovanja u celom svetu. Poslovanje je umreženo u svih 38 država sa kojima posluje na 4 kontinenta a otvaraju se i nova tržišta u novim zemljama. Kompanija proizvodi i plasira suplemente, plaća sertifikate najkompetentnijih svetskih i domaćih Agencija za promet lekova i suplemenata,vodi knjigovodstvene poslove, sklapa ugovore sa državama u kojima posluje, plaća poreze na proizvode i zarade saradnika, obučava i plaća lekare savetnike, objedinjuje mesečne zarade saradnika bez obzira u kojoj državi sveta su stekli korisnike proizvoda i saradnike, obračunava zarade. Saradnici koji se opredele za rad po mrežnom marketingu ne ulažu ništa da bi počeli svoj posao. Samim tim, započinju posao bez rizika i opterećenja pitanjima: „Šta ako ne uspem?“

Lampica u mojoj glavi se razbuktava. Proizvode već koristim. Vratili su mi izgubljeno zdravlje nakon stresova koje sam doživela pre nekoliko godina kada su mi za svega 9 meseci umrli majka, brat i otac. U kvalitet sam se, dakle, uverila. Ostaje mi da to kažem i drugima. Zar to nije humano. Posebno sada kad neke, kako ih stručnjaci zovu, bolesti savremenog doba, odnosno bolesti nedostatka nutrijenata, haraju svetom. Vredi pokušati. Možda me neko i čuje. Postoje razni načini za širenje informacija naročito ako savladam savremene informacione tehnike.

I evo me! Ponovo živa. Sa renoviranim planovima i ciljevima. Sa novom vizijom. Sa novim elanom i radostima. Oživeli su mi i dani. Vratile se police u njima. Pune se novim pripremama i planovima, novim lekcijama koje polako svladavam i novim alatima za rad koje upoznajem i koristim. Vaskrsla je moja pozitivna energija. Radujem se svakoj vesti mojih potrošača koji su uspešno rešili svoje zdravstvene probleme. Radujem se svakom novom saradniku koji želi da mi se pridruži u poslu. Lepše ja raditi u timu a kompanija prima svakog zainteresovanog oberučke. Bez bilo kakvih ograničenja. Bez nametanja obaveza. Bez ikakve prinude, pretnje inspekcijom, otkazom, suspenzijom. Bez kritike ako pogrešim. Bez straha od neuspeha.

5

Upoznajem nove, pozitivne ljude. Stičem nova lepa prijateljstva. Delimo iskustva. Svako svakom želi dobro zdravlje i uspeh.

Dalje sve zavisi samo od mene. U meni su i kočnice i koraci. I ograničenja i slobode.

Ja sam odabrala ovo drugo: korake i slobodu.

Hoću da starim kao staro zlato. Stare cipele prepustam onima koji ne žele da izađu iz svoje ustajale svakodnevnice i koji se mire sa njom a utehu traže u beskorisnim turskim serijama i rijaliti šouima tračarskih, agresivnih i nevaspitanih „poznatih“ lica sa TV ekrana ispred kojih beskorisno traće svoje vreme. I još se truju energetskim vampirlucima negativaca pa svoja bezvredna iskustva šire dalje.

Ja to ne mogu i neću.

Ja i dalje radim. S ljubavlju i zadovoljstvom. Ponovo sa elanom ambicioznog početnika.

Ako neko želi da izađe iz svakodnevne žabokrečine i da nam se pridruži, uvek smo spremni da ga prihvatimo.

Izlaza ima, samo se treba osvrnuti oko sebe, potražiti ga. Doneti odluku. Napraviti promenu u glavi. Ne bojati se novih iskustava. Da smo se tako bojali kao bebe kada smo načinjali prve korake, nikad ne bismo prohodali.

Eto zašto sam ja u CaliViti, Kući zdravlja i slobode!

A gde ste Vi?

                                        Radunka Duna Bogdanović

3

Kliknite na sledeći link i poslušajte doktora Stepića. Možda će i u Vama upaliti neku lampicu i otvoriti Vam nove vizije u životu.

Оставите коментар »

Маслачак

maslacak Pesma

Maslacak pesma 2

 

 

Оставите коментар »

Отели су ми 1. септембар

14. август 2013.

 

Мој годишњи одмор данас је завршен. Треба да се јавим у школу.

Треба, али нећу!

Ма хоћу. Увек до сада сам се јављала на време. Чак сам често и током одмора одлазила у школу. Тек онако, да осетим мирис учионице и енергију школског амбијента.

Ма нећу! Знам шта ме чека! Како да то поднесем?

Ма идем!

Не идем! Одлажем. За сутра. 

Сутра је нови дан. Можда ноћас неко избрише ту одлуку „на пречац“. Можда се појави нека рупа у одлуци какав је цео наш закон. У рупама, цео. Као решето. Сад ми терба решето. До сада није, али сада ми треба. Сад, или никад!

2 1

20. август 2013.

И, шта се сада Тамо дешава?

Тамо!

Није то Тамо! То је мој други дом. Мој читав животни век и животни пут. Моје задовољство и моје бриге. Моји успеси и неуспеси. Циљеви и снови. Радости и стрепње. Стресови и мелеми.

Четрдесет једну годину Тамо се уливају све моје стазе и путељци, сви путеви и аутостраде и сви из Тамо израњају да би се затим расцветавали којекуде и поново Тамо урањали.

Четрдесет једну годину без боловања, осим породиљског. Чак после другог порођаја сам прекинула боловање након месец и по дана. Својевољно. Беше у Кутлешу. Иста матична школа. Ова. Становали смо у школском стану,  зид ме делио од учионице, а да не радим! Па где то има?

Моји сви возови према Тамо ишли су на време. Као јапански. Школски распусти су ми били увек дуги и досадни. Дани у време распуста неорганизовани, празни.

Сви.

Сваки први септембар је за мене био празник. Црвено слово у мојој глави, у мојим корацима, мислима, радостима, плановима…

Овај први септембар су ми на пречац избрисали. Прекречили га по хитном поступку. Отели.

Закон.

Лех специјалис. Само за просвету. Просвета им годинама боде очи. Чине све да убију учитеља у учитељу. Да га срозају, понизе, заплаше. Да му љубав раштимују и претворе га у записничара међу брдом папира, ослепелог од папиролошких бескорисних намета и бележака које нико не чита и ослепелог од буљења у монитор рачунара или папир. Деформисаног кичменог стуба, спондилозичног и  са упаљеним раменим тетивама.

Ма ништа им није успело да убију љубав у мени! Баш ништа.

Још две године сам имала могућност да пркосим изазовима. Да летим у школу као на почетку своје каријере. Као у назрелијим годинама рада. Да изведем и ову генерацију, по много чему другачију од ранијих. Генерацију у коју сам уложила много себе у њихово понашање и рад у колективним и школским условима, у прихватање различитости којх је толико да сам данима и ја вапила за помоћи које није било ниоткуда, а придике и наредбе са свих страна на тоне. Таман сам успела да створим дивну атмосферу за опуштен рад и за уживање у следеће две године, а онда та пензија нека дође. Није добродошла, али ајде, кад се мора.

Себе сам на то припремила.

А сад? Шта сад?!

Нисам мојим другарима, мојим маленима рекла. Нисам их припремила у јуну. Сад верују да сам их напустила, оставила, издала. Издала моје малене. Моје чупавце, сјајне чиграсте окице, радознале главице, нежне пријатеље… моје сташнице и несташнице, причалице и ћуталице, стидљивце и радозналце, добрице и машталице, вреднице и сналажљивице… моје скочице и свудпењалице, звркове и трчалице, паметнице и нежнице.

Моје испраћуше у ту блесаву бедну пензију.

Како да им објасним да су издали прво мене, а онда ја њих. Да немам право жалбе. Сила закона. Одлука по хитном поступку – и тачка!

Тачка на све наше јунске договоре и обећања, на моје започете и испланиране задатке,  жеље и амбиције, активности и успехе, на наше речености и недоречености…!

Тачка и готово!

Баш брига њих за нечије планове, емоције, емотивне везе и педагошку и социолошку оправданост…

Они су одлучили. Нашли генијално решење за свој рушилачки поход на просвету и тачка!

3 4

Оставите коментар »

Сећање

Моја мајка

На данашњи дан, на Петровдан 2008. године, у 82. години живота, умрла је моја мајка.

Из мог срца никад није отишла.

Djokici

*

Уз дотрајао плот, у доњем делу дворишта, под крошњама двеју шљива, још стоји дрвена, назови клупа.

Два пања, међусобно размакнута на око метар и по–два, преко њих већ дотрајала и сатрулела даска, одавно повијена надоле што од времена и временских прилика, што од тежине оних који су је деценијама користили, била је претходница уточишта враћању уморних горштачких душа у свој дом.

Кад смо брат и ја одрасли и кренули на школовање, отац, по обичају, у печалбу, мајка је најчешће била сама у кући. Без обзира на то, све послове је и даље обављала. Како, не знам ни ја, али знам да ништа није трпело. Трпела је једино она.

Увече, кад, јурећи по њивама, раштрканим по околним врлетима, изнесе напоран горштачки дан на плећима, седне на клупу пред кућом. Прво мало одахне, затим скине мараму са главе, истресе уморним, скоро малаксалим рукама прашину из ње, простре је преко колена, кецељом обрише руке, заглади косу длановима, утегне кике густе већ проседе тамно-кестењасте косе, затим узме мараму, поново је спрегне у троугао, пажљиво је забради око главе, стегне чвор и исправи оба пера од крајева испод браде, дланом шаке истресе и изглади скутове сукње или футарке, намести се удобно и викне:

– Ооо, Коће!? Дом ли си? Слегни доле да попијемо по кафу и ракију!

Косара, већ спремна за тај њихов редован ритуал, само је чекала позив.

– Туј сам, туј, Јеле! Еве ме, идем – одговарала је већ кренувши надоле.

Док Косара, наша комшика и рођака сиђе из куће одмах изнад наше, мајка намести троножац испред клупе па уђе у кућу. Убрзо се враћа са шољицама, џезвом кафе и крпом. Крпом прекрива троножац, спуста шољице на њега и сипа врелу кафу у њих. Затим поново улази у кућу и враћа се са „фртаљчетом“ ракије које, такође, спуста на троножац.

У међувремену, Косара, сићушна али живахна и жилава жена, такође сама јер јој је чика Воја умро а деца, „уватила свет“ као и остали, већ се сместила на дрвену клупу.

Седне и мајка поред ње и пита:

– Које ћемо прво, кафу или ракију?

– Ракијичку, ракијичку, Јеле. Малко да поврнемо душу. По цел дан акамо по њиве, па је ред да прво поврнемо снагу – каже она и гледа у фртаљче.

– Е, па, здравси, Коће! – наздравља мајка, прекрсти се, попије гутљај из флашице и пружа је Косари.

– Здравси, Јеле! –наздравља и она, прекрсти се, попије гутљај, подигне флашицу, погледа је и наставља:

– Добра! Увек ти је добра ракија. Умеш си да гу испечеш боље од сви нас – па  попије још два узастопна гутљаја и тек онда пружа флашицу мајци.

Мајка попије гутљај па јој враћа флашицу:

– Пи, Коће, кад ти је благо. Ја не могу више. Ће ме ушунтави, и онакој сам шунтава. Ја ћу кафу.

Седе тако неко време док натенане не попију кафу и док је Коћи „блага ракијичка“, причају о данашњим пословима, плановима за сутра, вестима о деци, па се разиђу.

Мајка уђе у кућу, вечера, опере и среди суђе, па настави да пере веш, плете, хекла, крпи, све зависи шта јој је за сутра прече.

Затим легне.

Рано, ујутру, не чека ни петлове ни свануће. Она пробуди зору. Кад почне да се „развидељује“, она је, са српом, мотиком или неким другим потребним алатом, већ на њиву.

– По ладовину, там` да уработим што више, па после, кад припече слунце, имам  у кућу друге работе – говорила би често.

И тако, сваки дан, од раног пролећа па до касне јесени кад снег све затрпа па се једва и до штале пробије да намири стоку. Онда наступа ткање ћилима и фута, плетење џемпера, чарапа и шалова, хеклање.

За моју мајку посла је увек било.

Радунка Дуна Богдановић

(Аутобиографски записи)

Оставите коментар »

Лоша судбина старине, јапанског багрема

Јапански багрем

Поред  самог угла старог дела моје школе налази се јапански багрем за кога нико не зна колико је стар, а зна се да је много старији од саме школске зграде  која је на том месту изграђена 1900. године.

Обим стабла овог старине дива при дну износи 4,2 метра а по средини 3,70 метара. Величина за дивљење, нема шта!

До скора су се из његовог главног стабла, на око два метра од тла, гранала два дебела стабла од којих се једно било превише разгранало, разгоропадило  и разметнуло па је постало опасно по безбедност деце и одраслих јер су јаки ветрови ломили гране које су могле некога повредити. Зато је морало бити посечено.

Остало је друго стабло које се мало скромније разметало, па је наставило да стреми ка небеским висинама и тако пркоси времену и невремену које га прате кроз живот.

У рашљама та „два у једном“ дивовска стабла, које чине такође, дивовски простор испуњен столетном прашином, земљом, трулим лишћем и чиме све не… једна нова биљка (сазнаћу која), открила је згодно место за свој будући дом и ту се настанила.

Ено је, савладава све животне проблеме и успешно наставља да живи на свом чардаку ни на небу ни на земљи.

Увек се дивим борбености биљака да опстану у суровим условима  за живот и племенитим односима које међусобно гаје. Човек је једини тај који се често умеша да ту природну хармонију разори и уништи зарад неких својих потреба и закона.

И овде ће се умешати!

Чујем да ће исећи јапански багрем јер му смета. Наводно, његово огромно корење прети да поткопа о поруши темељ школске зграде.

Има ли решења да преживе и школска зграда, и старина јапански багрем и његов постанар?????

Ако неко зна, нека се јави да помогне! Хитно је!

1 2 3 4 5 6

Оставите коментар »

Птичја брига и солидарност

ПТИЧЈА СОЛИДАРНОСТ

 

Из сањивих јутарњих мисли прену ме грактање и комешање врана у крошњи полуосушене смреке чије су гране досезале до зида и прозора на спрату зграде у којој станујем. Неуобичајена слика. Истина, вране годинама станују у оближњој дивовској тополи која надкриљује пола нашег дворишта али немају обичај да се приближавају двема стамбеним зградама. Поред моје зграде, у крошњама две смреке од којих је једна почела да се суши од врха ка доле и једне старе разгранате липе, бораве само врапци и две гугутке које годинама ту, сложно и заљубљено, проводе свој живот и зими и лети. Готово непрестано, од раног пролећа до касне јесени, тако складно и пријатно за ухо, оре се њихова песма и гугутање уз пратњу цврчкове виолине, раштимованог грактања врана и још многих сезонских цвркута и зујања осталих чланова летачког оркестра.

Ово узнемирено грактање уз сам прозор дневне собе где је смештен мој радни сто са компутером ми је скренуло пажњу. Мора да се нешто необично дешава кад су вране дошле тако близу човековог простора па сам радознало буљила у необичан призор покушавајући да откријем шта се у ствари збива

Поглед са прозора скрену ми синово тихо дозивање и показивање прстом да пођем за њим како бих нешто видела. По изразу његовог лица схватих да се нешто интересантно и лепо дешава.

Поведе ме према купатилу. Кроз отворена врата приметих да на парапету прозора стоји врана. Права, правцата врана. Буцкаста, млада, изразито плавоока, помало збуњено али сасвим смирено кружила је погледом около не марећи што је на опасном људском терену.

На каблу електричног вода који опуштено виси поред самог прозора стајале су две вране а на гранама липе и смреке која је додиривала окно прозора, још неколико. Све оне су, нешто ћућорећи и гачући наизменично, гледале у залуталу младу врану која би их  само погледала па затим опет усмерила радознали поглед према унутрашњости купатила. Убрзо једна од оне две вране са жице слете до ње, нешто јој гакну па се поново врати на жицу. Млада врана узврати гактање али није марила за опомене које јој шаљу  другарице него је и даље наставила радознало да зури унутра.

Вратих се у дневну собу са жељом да фотоапаратом забележим неопбичан призор.

Тада су већ почеле да стижу и друге вране са тополе започевши неку своју опомињуће ритуалну игру уз грактање, врпољење и комешање указујући тако неискусној и непослушној  сународници да се налази у опасном непријатељском простору и да може да је задеси  неко зло и наопако. Мењале су места на гранама и каблу, приближавале се и удаљавале наизменично, неке одлазиле и долазиле са новим друштвом, грактале час тише, час гласније, врпољиле се и комешале.

На жицу је слетела трећа врана да би оне две одлетеле, затим долазе нове а одлази она која је дотле дежурала, док су се остале врпољиле и комешале по крошњи полуосушене смреке уз час тихо, час гласно ћућорење и грактање.

Млада непослушна врана је настављала по своме. Само би их погледала незаинтересовано па одмах затим поново усмерила радознали поглед у унутрашњост купатила.

Ни бука млаза из водокотлића, ни шумор воде са чесме у купатилу нису је уплашили и отерали са, по мишљењу осталих врана, опасног терена али су зато њих узнемирили па су убрзале комешање и уплашено грактање.

Упорност опомињућег  и брижног понашања осталих врана као је увредила младу врану па би их погледала и по мало љутито као да се пита шта им је, што је не пусте на миру да упозна њој тако занимљив и необичан простор који је управо открила и у коме она не води никакву опасност по своју безбедност.

Млада непослушна радознала врана је, тек кад је задовољила своју радозналост, напустила прозор нашег купатила и гракћући весело, одлетела у правцу тополе. Уз смиреније гунђаво грактање и остале вране, организовано једна за другом, напустише сумњив и опасан терен.

Радунка Дуна Богдановић

1 2 3 4

2 Коментари »

Само природа зна шта ради

Уз сам зид школе прилепљена будућа котларница за парно грејање, започета пре неколико година. Тако сада зврје празне зидине без крова а у средини будуће просторије (ако то буде икад била) гомила поређаних цигала одолева, за даса, киши, снеговима, мразу и сунцу.

Но, природа није као човек па да уништи, да започне па запусти или да не поштује своје законе. Природа зна шта, зна како и зна зашто ради све што ради.

Несташан пролећни ветар је, у веселој  игри са околним дрвећем, дограбио малу Семенку од оближњег Јавора,  сакрио је међу остављене цигле и наставио да лута по свету заборавивши на њу.

Усамљена Семенка се нашла у чуду. Између цигала мрак а земље ни за лек да се лепо угнезди и започне свој нови живот и пут ка сунцу. Воде ниодкуда да утоли жеђ и да нахрани своје малено тело како би издржало у овој мрачној и хладној самоћи, без пријатеља и без основних услова за опстанак.

Копрцала се Семенка дуго, мучила са глађу, жеђу, тамом, хладноћом. Из петних жила покушала да се измигољи између зидина тврђаве од гомиле густо приљубљених цигала, покушавала да се закачи за неки прамен ветра који би је извукао из ове пусте провалије, малаксавала у тој борби и опет налазила снаге да уграби по коју кап кише која би случајно склизнула у провалију, призивала сунце у помоћ, а помоћи ниодкуда.

Без обзира на мукотрпно преживљавање у пустој тами која је све више притискала и претила да је заувек здроби и прождре,  Семенка није губила наду. Поред свих проблема који су је снашли, дубоко у души мучила је и туга за својим родитељем Јавором јер, у оној раздраганој игри са ветром није знала да ће се изгубити нити је сада знала колико далеко је залутала па је била убеђена да га је много нањутила и разочарала.

У дубокој чежњи за топлином пролећног сунца и загрљајем његових зрака, у  превеликој жељи да још једном види свој Јавор или му бар по дашку ветра пошаље поздрав и јави да је жива, Семенка је наставила са грчевитом борбом за голи живот.

У једном тренутку, кад је уморена глађу и жеђу скоро била заспала, зачу неку страшну буку. Грмело је и пуцало на све стране, као да се нешто страшно проламало изнад ње а повремено је успевала да примети трачак неке продорне светлости која се појављивала и готово у истом тренутку нестајала да би грмљавина и бука одмах затим биле још веће и језивије. Преплашена Семенка није знала шта се то дешава па се, дрхтећи од хладноће и страха, шћућурила уз бок цигле мислећи да је то крај свему и да више нема наде за излазак из овог пакла.

Убрзо затим бука и грмљавина почеше да јењавају, зачу се некакво тупо тапкање и брборење а онда се сручи вода низ литице цигала између којих је била заробљена.

Семенка није могла да верује.

–  Вода! Јавори моји, па то је вода! Много воде! – повика Семенка на сав глас, рашири своја изнемогла крилца и поче халапљиво да гута и да се умива хладном кишницом која се у изобиљу сливала преко ње.

И зачудо, упркос хладној води, Семенку обузе нека унутрашња топлина, снага јој се врати и она поче да бубри. Убрзо се распуче и из ње измуљи своју главицу малена клица која, чим осети слободу, крену увис где се, одмах је знала, налази њен спас. Убрзо примети обрисе светлости па настави још брже да расте и најзад, сва срећна, подиже сваја два малена листића изнад провалије и изнад цигала чија их црвена боја учини још зеленијим и лепшим.

Јаворчић је први пут угледао светлост дана, први пут осетио топлину загрљаја сунца и први пут угледао свет који је, са врха гомиле црвених цигала, изгледао тако велики и широк, па му је срце снажно и весело затреперило од радости и среће. Снага која га је у том тренутку понела помогла му је да настави са растом и да још лепше обликује своје листиће који весело затреперише на јутарњем поветарцу.

У једном тренутку поглед му се прикова за велику богату крошњу прелепог дрвета које је поносно ширило своје гране иза зидина котларнице.

Јаворчићу срце заигра још јаче а листићи још веселије затреперише.

–       Јавор! Мој Јавор! Па то је мој родитељ! – кликну Јаворчић из свег гласа.

Брзо дохвати праменчић ветра који је у том тренутку пожелео да се поигра са маленим листићима усамљене биљчице, написа поздрав родитељу и поче весело да маше својим већ ојачалим листићима у правцу разгранатог Јавора.

Јавор, који је већ био изгубио наду у живот своје изгубљене семенке,  убрзо прими вест од ветра писмоноше и сав срећан поче да кружи погледом около, и кад угледа веселе размахане листиће Јаворчића,  од среће и узбуђења поче да маше целом својом разгранатом крошњом поздрављајући тако свог новорођеног сина за кога је мислио да га је заувек изгубио.

Јаворчић је знао да борба за живот  још није завршена и да никад неће бити јер, цигле у којима је свио свој дом не обећавају лагодан живот, али жеља за животом, истрајност у борби за опстанак и љубав Јавора који му даје снаге да издржи и немогуће олакшавају му живот и воде га у нове победе.

Сваки нови дан Јавор и Јаворчић започну и заврше махањем једно другом у знак љубави, воље и победе живота над недаћама и невољама које знају да загорчају животне путеве али и да награде надбиљном снагом у борби за достизање циља и остварење својих снова.

  Радунка Дуна Богдановић

1 2 3

4

2 Коментари »

Дан четврти

Радунка Дуна Богдановић

Naslovna

КРИЛАТИ

 

Одасвуда

крилати

курјаци.

 

Безданке им

из чељусти

стењу.

 

Страшни зуби

ко кљове

нарасли.

 

Живу ватру

бљују

на све стране.

 

Све им исто:

и крв,

и жељезо.

 

Исто ждеру

и месо,

и бетон.

 

Тешко звезди

под којом смо

никли.

Оставите коментар »