Разредна настава

Дневник једне учитељице

Зима 2017.

 

12-januar-2017

Advertisements
Оставите коментар »

ТРЕЋЕ СВЕТОИЛИЈСКО ВЕЧЕ У ПЕЧЕЊЕВЦУ

30. јул 2016. Печењевце 

Огњана Марија 2016. Вече. Топло али пријатно.  Двориште Дома културе у Печењевцу. Дугогодишња традиционална манифестација Културно лето „Светоилијске вечер 2016“. Столице  на асвалтном платоу између два травњака поређане дворедно.  Под конац.  Као у авиону. Све плаве.

Пристижу и гости – учесници треће вечери од 5 колико траје ова манифестација. У Томином Печењевцу. Духовно вече јер је посвећено духовној музици и лепој писаној речи. Пристиже и публика, грађани Печењевца.

Домаћини, Дејан Марковић, директор Дома, Биљана Павловић, координатор организатор свих културних дешавања, остало особље, сви су ту, сви насмејани, ведри, гостопримљиви, поздрављају госте, сваком пожеле  срдачну и топлу добродошлицу.1

Програм отвара Биљана Павловић, жена коју краси учитељска креативнот да осмисли, истрајност да оствари своју замисао у великој палети озбиљних кулрурних дешавања у овом малом али живом селу, и домаћинско умеће и топлина да организује,  осмехом дочека, изнесе и испрати сваки догађај. Најављује Градски хор из Алексинца под диригентском палицом младе амбициозне професорке музике, рођене баш овде, у Печењевцу. А амбиције и љубав према свом послу су чудо. Марија је из Печењевца. Живи са породицом у Нишу, ради у ОШ „Бранко Радичевић“ у Брестовцу, спрема и диригује Градским хором у Алексинцу, успут – негује малену дивну жива ватра девојчицу, путује на посао на југ око 25км и још више на север да припрема и диригује хором. И све стигне. Е, то не може свако.2

А кад хор запева, дивота, милина слушати. И то није цео хор ту. И није у акустичној сали, него напољу на отвореном. Песме праве, старе, истовремено поезија и глас за душу. Без оркестарске пратње. Само диван, топао и нежан сноп мелодија људског гласа разли се кроз тиху и топлу летњу ноћ. Мелем за душу.

Између сета хорских руковети наступали су песници својим песничким тренуцима утканим у стихове, да посебни животни тренуци не испаре,  да се не забораве, да доките ово дино музичко вече, Стихови Мимице Костић и Зорана Јовановића из Лесковца, Вере Цветановић из Бабушнице, професорке српског језика и песникиње која стигне да обогати многе песничке вечери и манифестације по Србији, својим или ђачким стиховима из своје Песничке радионице коју већ годинама успешно води у својој Бабушници и Радунка Дуна Богдановић из Брестовца.

3

За крај програма изненађење – хорски обрађена песма Бранка Томе Здравковића, поклон његовим Печењевчанима и свима који воле његову песму и певање и радо је и данас слушају, а таквих је много на овим балканским просторима. Заиста, диван крај ове дивне печењевачке вечери.

Дејан Марковић, директор Дома културе је захвалио присутнима и гостима за присуство и позвао их да у још већем броју присуствују и следећим вечерима.

А публика! Печењевачка публика је нешто посебно што морам да истакнем и похвалим. Све време, од почетка до краја вечери, пажња на високом, савршеном нивоу, као да су у Опери а не под ведрим печењевачким небом. Ни жагор, ни шапат да се чује. Свака част, Печењевчани. Дивни сте. Онај здрав, нормалан и очекиван смех након Зоранових песама на нашем локалном језику, Залупајка, Тутка и Ненајешник је очекиван јер Зоранов је и циљ да насмеје слушаоца, а смех је лек.

И не, на крају није био крај. Док се публика разилазила, зачуше се звуци наше дивне старе традиционалне музике, па коло, па она алексиначка хорска омладина предвођена Брком се ухвати у коло. Придружи им се и Биља. Вече је лепо протекло и завршило се. Опустила се. Разиграше се, оплетоше по дворишту, и… тако до поноћи.  

Ово је Србија!

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

 

 

 

 

Оставите коментар »

Професионално опредељење – учитељ од рођења.

МОЈА ПРИЧА

„Аутобиографски записи“, Радунка Дуна Богдановић

Још у време најранијег детињства, пре поласка у школу, у свакој игри коју бисмо као деца осмислили, ја бих увек била учитељица. Moj први учитељ био ми је мој стриц Данило звани Дане. Свега седам година старији од мене, основношколац једини из махале, ауторитет. Прво ме је научио да читам, пишем и рачунам. Онда би ми из својих старих читанки задавао домаћи задатак – учење песмица напамет. Сећам се да сам стално под мишком носила једну кутију попут футроле и у њој књиге из којих сам учила док сам јурила за овцама или у паузи између игара са осталом децом. Увече би стриц Дане проверавао да ли сам и колико научила. То моје учење није било морање, већ задовољство. Он је то осетио и посвећивао ми пуну пажњу. Уживео се у улози учитеља исто онолико колико и ја у улози ђака.

Једне јесени кренула сам стварно у школу. Првог дана у школу ме је одвела моја прабаба, баба Симка. После дугог пешачења ушли смо у једно велико двориште у коме је било много деце. Како ја на својој планини нисам навикла на много деце, то ме мало збунило, вероватно и уплашило, па сам све јаче стезала баба Симкину руку и гурала се уз њу. У једном тренутку пришла нам је једна прелепа млада жена, помиловала ме по коси и рекла:

– Како си ти лепа девојчица! Сигурно си првак! Како се зовеш?

– Дуна, – промуцала сам.

– Како?

– Дуна, поновила сам.

– Дуна! Јел ти то право име? – нежно  али са чуђењем у гласу питала је гледајући час у мене, час у баба Симку.

Баба Симка је прво потврдила, па се досетила да ми је то надимак, готово једва се сетила мог правог имена и најзад су се споразумеле да сам Радунка Ђокић и да сам из Маковишта.

– Радунка, ја ћу бити твоја учитељица, – рекла је жена, помиловала ме још једном, разменила још неколико речи са баба Симком и отишла.

Баба Симка ми је нешто објашњавала, али је ја уопште нисам ни слушала, ни чула. Са дивљењем и одушевљењем сам гледала за својом прелепом учитељицом у јакни боје цигле и мислила на њен топао поглед и нежан глас.

Тада сам одлучила: кад порастем, стварно ћу бити учитељица. 

Од тога дана живот ми се скроз променио. Пут до школе, дуг скоро шест километара, био је пун опасности. Низ планину стрм, целом дужином кроз густу шуму, нигде куће и људи, а кад се спустимо у реку, нигде моста а ми морамо да је прелазимо на неколико места на којима су постављена обична, уска, скоро иструлела брвна. У пролеће и јесен Гарваница надође, преплави их и већину однесе. Тада се ухватимо за руке и уз једвите јаде, саплићући се о узнемирено камење и борећи се са набујалом реком, једва некако пређемо на другу страну. Зими се брвна заледе, сијају као да су од стакла. Тада изујемо пиротске гумене опанке и у вуненим чарапама, некако савладамо брвна. Колико ми је пута само застао дах над Гарваницом, залеђеном или надошлом, мутном и бучном, то сам Бог зна. А током зиме, свакодневно, моје место у учионици било је поред топчог брбљиве фуруне. Ту би ме учитељица редовно посадила како би могла да ми се осуши мокра одећа и обућа. Како су зиме тада биле снеговите и хладне, најчешће су ногавице мојих панталона од „ђавоље коже“ биле толико смрзнуте да сам имала осећај да сам на ногама навукла ћунке. Поред разбубњале фуруне ногавице су се размрзавале и цедиле а по даскама већ похабаног, масног и потамнелог бродског пода, испод моје столице често би се због тога разлила барица.  

Тако ми је дан пролазио у разноразним изазовима и авантурама на путу до школе и назад.

Увече, уз помоћ лампе или гасарчета кад је мајци потребна лампа за плетење или ткање, чекало ме је учење и писање домаћих задатака, ујутру тестије и кантице да донесем воду са кладенца, добар километар удаљеног од куће а недеља, празници и летњи распусти су били резервисани за чување стоке и помоћ мајци око пољопривредних послова.

Моја летовалишта у време распуста била су пландишта, пашњаци, шума, Долина и моја увек атрактивна и разноћудна река Гарваница.

 

1

                                                     Моја родна  кућа у зимској одори

Све сам ја то умела да упакујем у свој радни дан и да уз то, вредно и предано учим. Моја учитељица Душанка и њен супруг, Никола Качаревић, наставник српског језика, били су моји идоли за будуће професионално опредељење. Просто сам их обожавала, а они су се поносили са мном и мојим учењем.

Кад сам стигла у осми разред, у време кад је требало одлучити се за упис у средњу школу, настали су проблеми са мојим родитељима. Они су одлучили да ја идем у медицинску школу и тачка. Учитељска школа дуго траје,  читавих пет година, могу због тога остати уседелицаса то је тада била велика срамота за породицу,  тешка је школа а Алексинац и Врање су далеко, тамо немамо никог свог који би ме контролисао да ли учим и како се понашам, хоћу ли уопштемоћи да је завршим…? Медицинска школа је у Лесковцу, траје краће, тата ради у том граду па би ми био увек „за петама“, а осим тога, лечићу их кад се разболе. Из угла родитеља, аргументи прави, оправдани. Нису помогле ни моје молбе, ни плакање, ни образложења да медицински посао нити волим, нити хоћу, нити могу да га обављам.

Мој последњи адут била је претња да ћу их пријавити милицији што ме силом терају да упишем школу коју не волим. Тата се на то само насмејао.

На крају, кад ми и то није упалило, избегавала сам о томе да разговарам. Била сам очајна, беспомоћна, и како се приближавао крај школске године, постајала сам све ћутљивија и тужнија. Моји родитељи су то протумачили као да сам се помирила са судбином.

Осми разред сам завршила са одличним успехом. Нисам се радовала, чак ми је било свеједно. Зар је важан успех ако не могу да упишем школу коју волим и ако не могу да радим посао који волим изнад свега? Тако сам једног дана села наспрам своје мајке, дуго ћутала и најзад, готово сломљено, промумлала:

– Добро, мамо. Упишите ме у ту вашу медицинску школу. Али само да знаш, кажи и тати, завршићу је, неће ми то бити проблем, али после нећу да радим. Предаћу вам диплому па с њом радите шта хоћете. Не могу то, не могу са болеснима, умрлима, свакаквима. Донећу вам диплому и готово. Нећу да радим. Кажи то и тати да се после не љути.

Мајка ме само гледала, ништа није рекла.

Следеће суботе, кад је тата дошао са терена где је радио као грађевински радник, њих двоје су ушли у собу. Док сам, седећи на троношцу, лактова ослоњених на колена и главе заривене у дланове, размишљала како ћу и шта даље и какав ће ми смисао имати будући живот кројен по мери мојих родитеља, пренуо ме татин грмећи глас:

– Дуно, дођи овамо!

Готово је, помислила сам, невољно улазећи у собу. Следи коначна пресуда о доживотној робији.

Села сам на кревет и сагнуте главе чекала изрицање пресуде.

– Слушај ме добро! Ти знаш да учитељска школа траје пет година, а ти си женско дете. Знаш да је далеко, тешка је и скупа а ми немамо паре, не можеш често ни ти да долазиш кући, ни ми да долазимо код тебе – говорио је тихо, споро и некако као туђим гласом.

„Знам, знам све. Знам, кажи већ једном и пустите ме на миру“, мислила сам у себи док су ми неки жмарци, мрави и јад играли у грудима и желуцу рушећи ми и последње трунке наде.

– Мајка и ја смо одлучили – наставио је отац – да, пошто толико волиш, ипак упишеш учитељску школу…

У неверици, подигла сам главу, разрогачила очи, зинула од чуда а из мене је излетело:

– А???

– То што си чула. Спреми се за пријемни и упиши учитељску школу. Али пази, води ред шта радиш. Бићеш сама. Неће бити лако. Ми немамо паре. Мајка мора да прода јагањце и овце да би те уписали и да би ти купили неки јефтинији инструмент за музичко. Моја радничка плата је мала, и сама знаш да и овде, сви на окупу, једва излазимо на крај, а како ћемо од јесени, не знам. Мучићемо се и ми и ти, али мораш да је завршиш. Немој после да ми се жалиш и налазиш оправдања. Све што можеш од хране, носићеш одавде, мораћеш сама да спремаш. Муке су то, знамо ми. Мајка ће највише да пати. Каже да више неће да јој се услади једење све док размишља да ли ћеш ти имати шта да једеш или ћеш трпети гладна, али то је. Тако је то чим деца почну да излећу из гнезда.

И даље сам буљила час у једног час у другог не верујући у оно што чујем. Најзад су ме, мајкин забринут поглед и очев озбиљан, превише тих глас за његову нарав, уверили да је оно што чујем, истина. Први пут после дужег времена вратио ми се  и засијао осмех на лицу.

Одједном сам поново оживела. Све сам им обећала и са свим условима се сложила. Важно ми је било само то да ћу остварити своју тада једину жељу.

Живот ми је тог тренутка поново добио смисао.

Остварићу свој сан.

 

 

1 Коментар »

И ДАЉЕ ТЕ УБИЈАЈУ, ОТАЏБИНО МОЈА

И даље те убијају, отаџбино моја,

убијају те чиме год стигну – и туђини

и наши,

ваздухом и водом,

храном и речима,

мислима и болештијама,

делима и неделима,

и кад си будна и кад спаваш

убијају те,

ни правда, ни Бог,

ни јуче, ни сутра,

ништа их не плаши.

 

Деценијама те убијају,

убијају ти памћење и гуше сећања,

карикирају ти знаност и тамниче наду,

протерују ти младост и черече старину,

погане ти језик и ћердају дедовину,

обећавају ти рај а сеју беду,

робови ко аветиње улицама ходе,

жедну те преко воде преводе

и туђини и наши

и ништа их не плаши.

 

Што мање имаш, све те више музу,

копају ти куће, школе празне,

једино болнице и гробља пуне,

руше братске мостове а душманске граде,

млате мочугом а не дају да плачеш,

срце ти ваде да га пресаде

у неке туђе груди,

у душманске те канџе воде

и туђи и наши

и ништа их не плаши.

 

И туђинима и нашима,

у очима само дукати сијају,

кадија те тужи, кадија ти суди,

отаџбино моја,

све за твоје добро сутра, кажу,

а сутра више нема јер га данас убијају

и туђини и наши

и ништа их не плаши.

Радунка Дуна Богдановић

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!

Оставите коментар »

НАЈЛЕПША СРПСКА ЗДРАВИЦА

ЗДРАВИЦА НАРОДУ СРПСКОМ
Љубивоје РШУМОВИЋ

Народе, нека ти здравица ова
Буде уместо благослова

Што год радио деца ти се рађала

И када певао и када сневао
И када мукама одолевао
Деца ти се рађала

И када ратио и када патио
И када памтио па вратио
Деца ти се рађала

Није богат ко има волова
Већ кћери и синова
Није силан ко има пушака
Већ колевки

Нек љубав надјача
Нек не буде плача
Осим дечијег

И када учио и кад се мучио
И када свету тајну докучио
Деца ти се рађала

Силни нек се свађају
Слаби погађају
А теби нек се рађају

И када љубио
И кад огрубио
И када главу с рамена губио
Деца ти се рађала

А даће бог да роди зоб
И узри клас па да буде
И за коње и за нас


И када свеца славио
И када школу правио
И кад се у чуду чудом бавио

Деца ти се рађала
Народе српски!

АМИН!

Zdravica

Оставите коментар »

Опет креће пролеће

girl_fr

БУЂЕЊЕ  ЛИВАДЕ

 

Густа јој коса већ надолази,

месец је чешља, сунашце мази,

цветићи разни пут сунца јуре,

ка њима пчеле зузорке журе.

 

Лахорак пирка, повија гране,

буди станаре још успаване,

оса отвара своје  тврђаве,

мравља царица окупља мраве.

 

Бумбар штимује климаве жице,

из комшилука пристижу птице,

лептир балетску представу спрема,

чиније пуне меда и џема.

 

Зрико отвара концерт-дворану,

музика трешти ноћу и дању,

грајом се пуне ливадски двори,

све се у ритму пролећа ори.

Радунка Дуна Богдановић 

Pesma 1 

Оставите коментар »

Срећна школска слава, другари!

Другари, срећна вам школска слава Свети Сава   ❤

 

На Светога Саву
 

Кад сте јуче, мила децо,
Сви радосни били,
Чистом душом свете песме
Угоднику вили,

Песме вили на његову
И на своју дику,
Светом Сави , српског рода
Првом просветнику,

На ме паде, не знам зашто,
Нека брига љута,
Узда’но сам тога дана
Неколико пута.

Сећ’о сам се црна мрака
И борбе крваве,
Па сам глед’о у икону
Светитеља Саве.

Одвеле ме брижне мисли
До оних крајева
Где још ни сад српској деци
Српске школе нема.

Како је то њима тешко
Лутати по тами, –
У туђини, у несвојти
Видети се сами.

Благо вама , мила децо,
Којима се даје
Да у својој драгој школи
Прибирате знање!

Где с’ језиком миле мајке
Свака врлост буди,
Где с’ учите да будете
И Срби и људи.

Штујте школе као темељ
Будућности праве,
Српску школу к’о аманет
Светитеља Саве.

Благо вама идућ’ к знању
По српскоме путу,
Ал’ ја плачем кад год видим
Грану отргнуту.

Јован Јовановић Змај

Sv Sava

 

Оставите коментар »

Песник и месец – Добрица Ерић

ПЕСНИК И МЕСЕЦ

 

Дaн кaд сјаше

са жедног ата

и ноћ зањише звездану љуљку,

песник и месец,

два нежна брата,

сретну се негде на брежуљку.

 

Око њих свици жиже носе

и попци раж тишине косе.

 

Бела лица

и бујне круне

косе, и плави лептири снова.

То су чобани

што носе пуне

торбице звезда и цветова.

 

Травке снене очице бришу

и трепће цвеће; и уздишу

заљубљене принцезе брезе.

 

Песник убере

булку из траве,

а месец звезду с нежним зрацима,

тада се куцну

и наздраве

пољу и реци и шумарцима!

 

Па дуго један другом

у воћу

рецитују своју самоћу…

                                                                                                            Добрица Ерић

 

Оставите коментар »

Колико смо високи ???

Visina

Оставите коментар »

Кад би…

„Када би свако од нас викнуо Србија је несрећна зато што сам ја рђав човек и рђав грађанин, Србија би се препородила за три дана и за три године би била срећна и ми бисмо сви доживели срећу њену заједно са децом нашом. У њој би се накупило толико снаге, физичке и моралне, и духовне, да би све спољашње стеге њене попуцале саме од себе. Шта нам остаје друго до да пођемо, дакле, од себе, драга браћо, нека наши потомци виде бар један искрен и одважан покушај од наше стране.“ 

Владика Николај Велимировић

Srbija

Оставите коментар »