Разредна настава

Дневник једне учитељице

Kiša izgubila orijentire

5. avgust 2014.

Opet nebeski topovi i paljbe,

opet pljušte slapovi kiše,

Jes` da su dosadni i teški

al` se posle paljbe lepše diše!

1 2 3 IMG_5466 IMG_5468 IMG_5470 IMG_5471

 

 

Оставите коментар »

Необичан тунел

*

Између наше и чичине куће, такође, беше утабан колски пут. Трава није могла ни да замисли да се по њему насели и кочопери. Низ њега и уз њега јуриле су непрестано наше брзометне ноге, најчешће у гуменим пиротским опанцима, најпогоднијим (и најјефтинијим) за ходање и јурњаву по планинским стазама и богазама. Бубњала је наша стока журећи да се што пре докопа пашњака и шума, и враћајући се са целодневне потраге за храном по пашњацима, шумарцима и стрминама. Клопарала је запрежна двоколица напуњена намирницама из џепске продавнице, довољним за следећих месец дана, берићетом из наших њива раштрканих по планинским косама, или дрвима из удаљених браништа која су овде неопходна и зими и лети. Лети, јер се на шпорету на ложење увек пушио лонац вреле воде, кувало јело, пекли хлеб, погача, пита.

Колико сам само пута на том путу разбила и одрала колена и лактове, окупала се у прашини и бежала од последица несташлука, сам Бог зна.

На тако живом путу трава није могла ни да намуљи из утабане земље и камења по њој.

6

А сада?

Ево је, царује свуда и као да ми се, из овог тунела кога су саградиле старе шљиве грлећи се својим врховима, победнички руга и смеје у лице.

Или се ја варам? Можда се, ипак, радује што ме после толико година опет види, знајући да јој више никад и ништа не могу наудити ни ја, нити било каква људска или животињска нога.

Оставите коментар »

Судбина једне џезве

*

После кратког али напорног ходања уз врлетан, запуштен пут који више личи на шумски тунел него на планински пут, „са душом у зубима“, ево, најзад стижем испод родне куће у Маковишту. Некад је то био утабан колски пут. Сад је излокан и изџомбан од самоће, кише и зуба времена, сав утравео, некако јадан и жалостан као немоћан старац који своје последње дане проводи у самоћи, болештији  и тузи. Ливадица испод пута више не постоји. Окупирали су је шума и трње.

Сав рашчупан, крезуб и урастао у априлске купине и коприве, поздравља ме плот који је некад красио наше двориште испод штале где је боравила стока и плевње где смо чували храну за стоку. О, како је ту некад било весело и бучно? Рика крава и телади, блејање оваца и јагањаца, гроктање свиња и прасића, кокодакање, кукурикање, пијукање. Ако томе додамо вику и грају деце и довикивање и смех одраслих, био је то прави планински махалски велики оркестар који је свакодневно по читав дан био на програму. Утихнуо би касно увече и махалу препустио ноћном миру кага је парала хука сова и косова у Орловцу и мукли шум ветра који је стизао из понора Зле долине, да би се поново огласио у рану зору, најпре спорадичним кукурикањем петлова чији зов на почетак оркестрирања би будио једног по једног учесника великог оркестра и укључивао га у обавезан дневни програм. Убрзо би читав оркестар био на окупу и представа би кренула својим бурним, веселим дневним током.

Док сећања навиру, у свом лутању около, поглед ми се прикова за накривљено стабло граба које се мало одвојило од свог близанца и кренуло некуд у страну, ваљда, у потрази за својим парчетом сунца. Не могу да верујем!? На њему виси окачена џезва. Права правцата џезва у којој смо некад кували кафу, најчешће сурогат, дивку.

1

Гледам и не верујем. Откуд она овде, такорећи у шуми? Не знам да ли је наша или Коћина, али сам сигурна да сам из ње и ја некад пила кафу. Ко је овде окачио, колико година или  деценија ту стоји, како је планински ветрови који овде знају да подивљају нису оборили и бацили негде у овој џунгли испод, где би јој се загубио сваки траг, не знам. Знам само да ме призор  јако дирнуо. Осећање које ме је тада преплавило било је некаква чудна мешавина туге и радости, сете и усхићења, суза и смеха.

Пожелех да опет из ње попијем шољицу кафе,ону малену у којој се некад служила кафа.  

Ипак, само је преместих на млађу и јачу гранчицу и оставих је да, овако стара, ишчукљана, са одавно зарђалом дршком али достојанствена и чила, настави да сведочи о времену у коме је некад овде врвело и врело од људског живота и радости.

29

Оставите коментар »

Маковиште, Ускрс 2007.

*

Решио Зоки Чичин да нас, на Ускрс, ове 2007. године, окупи у Маковишту. Све ће он организовати, набавити, однети горе, само да што више нас дође. Да се, после толико година тишине или гргољења тек понеког усамњеног гласа ретких посетилаца, и у Маковишту чује галама, цика и гужва. Да, макар накратко, и оно оживи, прозбори, процвета, заблиста и загрми од људских гласова. Да се грохотом насмеје тако да се и Морава и Гарваница у даљини, као некад, загрцну од његовог смеха.

Неки од нас испунисмо му жељу.

Међу њима била сам и ја.

Многи нису могли да дођу. Неки због старости и болештија, неки због даљине и недостатка времена, неки из неких њима знаних разлога, тек, нас тридесетак кренусмо пут нашег сараја из детињства.     

Скуписмо се, из Владичиног Хана, Кањиже, Брестовца, Сурчина,  највише из Београда. Недостаје нам мој брат Жика са својом фамилијом. Он је, својим несташлуцима и ајдучијама у младости, посебно обележио овај крај па је његов недолазак приметан.  

Ево, караван од неколико аутомобила и један мотор излазе из шумског тунела и улазе у видик нашег раја одакле пуца поглед на све стране света.

Зоки Чичин сија од среће. Волимо сви своје Маковиште, али га он једини редовно обилази и у звезде кује.

90

Зоки Чичин надгледа и „регулише саобраћај“ у Маковишту

Милојево Ливаче испод наших кућа, малена, ретка планинска зараван од 2-3 ара била је наша равница, наш терен за крпењачу и „чуљуг“, наша Војводина.  Дочека нас урасло у траву и трње, огрнуто купинама и павитом, али весело и насмејано.  Сваки пупољак младог лишћа у повоју и свака травка, са треперавим осмехом, поздравише брујање аутомобила и веселу вику придошлица.

Дуго, дуго оваква људска граја није пробудила моје остављено родно Маковиште. Чини ми се све птице и све бубе и бубице, да ли због узнемирености од изненадне најезде непознатих звукова или од радости што поново чују људске гласове и кикот – не знам, још гласније и брже запеваше своје арије.

Моје Маковиште се у трену пробуди, прогледа и запева одбеглима своју веселу добродошлицу.

Нико од наших старих није могао ни да замисли да ће у ову недођију стићи аутомобили. Данас постаде својеврсно паркиралиште.

88

Оставите коментар »

Маковиште

 

*

Маковиште је само махала планинског села Ружића коју од центра села деле велика брда Орловац, Букар и Кованова Глава тако да се село и не види oд њих, па неко ко не зна за то село, не би ни помислио да негде, иза врхова тих брда постоји некакво насеље. Зла Долина се испречила између нашег и тих брда, усекла њихове стрмине тако да се има утисак да између њих нема дна.  То је, иначе, сасвим безазлен планински поток, који, у спарним летњим данима готово пресуши, али кад дођу јесење или пролетње кише, зна да подивља до те мере  да носи све пред собом, чак читаве стене од камења. Бука и тутњава коју би тада производили мутни разуздани таласи могла се поредити са буком борбених авиона у рату.

 

Због даљине, неприступачности терена и опасних временских прилика  у време зиме или кишних периода, деца из моје и околних махала нису ишла у школу у свом селу, већ у централну школу, у Џепу.

Наша махала има свега десетак кућа, но и оне нису сконцентрисане заједно. Разбацане по пропланцима и брдашцима у пречнику од око 2 км, све по две куће. Само у делу кде је моја кућа има их три. Заједно, распоређене у облику троугла,  једна поред друге, наша, чичина и деда Миленова. Одатле осталих неколико нисмо могли видети јер су их скривали брегови, превоји и шума. У тих десетак кућа било је скоро седамдесет становника које ја у свом раном детињству памтим, а само деце и младих до 20 година било је преко тридесеторо. По околним брдима и пропланцима било је на десетине таквих скривених махала у којима је, као и у нашој, врио и пламтео живот.

Наше три куће, нахерене на страни Чукара, како зовемо наше стрмо брдо, имају такав положај да их сунце грли и умива својим зрацима од раног јутра па све до заласка. Оданде се види Џеп, преко 6 км удаљено насеље поред Јужне Мораве, део аутопута и пруге (што нам је чинило омиљену забаву увече када смо се ми, деца, делили у две групе од којих једна навија за Београд а друга за Скопље, а онда се такмичимо у броју возила која долазе из тих праваца а препознају се по одсјају фарова)  као и многа насеља на планинама са оне стране Јужне Мораве, Гарванице и Мачкатовске реке… и због тога смо били посебно поносни. Чинило нам се да смо због тог богатог видика били од свих осталих махала и засеока другачији, богатији, бољи, ближи свету. Због тога и нисмо своје Маковиште доживљавали као део неке махале, а још мање као део неког тамо већег села, већ као посебно, самостално и велико насеље, лепше од свих које смо знали.

Можда су нас зато сви у крају звали Барјактари?! Наше Маковиште је било барјак свим осталим селима, махалама и засеоцима.

19

Данас, као и све остале куће у мом Маковишту, и ове наше сакрива разноразно растиње међу које предњаче шљиве џенарике, згуснуте и неправилно формиранеих крошњи, са болесним увртеним жбунићима од гранчица и лишћа, дивље купине, шибље и бурјан. Тако се јадне куће ни међусобно не могу видети. Стазе и путићи који су водили до прагова и од њих даље у свет, такође, прекрива трава и надсвођује густо и аветињско растиње.

Наш, некад најлепши видик, освојила је и по својим аршинима преуредила природа.

72

Оставите коментар »