*
Маковиште је само махала планинског села Ружића коју од центра села деле велика брда Орловац, Букар и Кованова Глава тако да се село и не види oд њих, па неко ко не зна за то село, не би ни помислио да негде, иза врхова тих брда постоји некакво насеље. Зла Долина се испречила између нашег и тих брда, усекла њихове стрмине тако да се има утисак да између њих нема дна. То је, иначе, сасвим безазлен планински поток, који, у спарним летњим данима готово пресуши, али кад дођу јесење или пролетње кише, зна да подивља до те мере да носи све пред собом, чак читаве стене од камења. Бука и тутњава коју би тада производили мутни разуздани таласи могла се поредити са буком борбених авиона у рату.
Због даљине, неприступачности терена и опасних временских прилика у време зиме или кишних периода, деца из моје и околних махала нису ишла у школу у свом селу, већ у централну школу, у Џепу.
Наша махала има свега десетак кућа, но и оне нису сконцентрисане заједно. Разбацане по пропланцима и брдашцима у пречнику од око 2 км, све по две куће. Само у делу кде је моја кућа има их три. Заједно, распоређене у облику троугла, једна поред друге, наша, чичина и деда Миленова. Одатле осталих неколико нисмо могли видети јер су их скривали брегови, превоји и шума. У тих десетак кућа било је скоро седамдесет становника које ја у свом раном детињству памтим, а само деце и младих до 20 година било је преко тридесеторо. По околним брдима и пропланцима било је на десетине таквих скривених махала у којима је, као и у нашој, врио и пламтео живот.
Наше три куће, нахерене на страни Чукара, како зовемо наше стрмо брдо, имају такав положај да их сунце грли и умива својим зрацима од раног јутра па све до заласка. Оданде се види Џеп, преко 6 км удаљено насеље поред Јужне Мораве, део аутопута и пруге (што нам је чинило омиљену забаву увече када смо се ми, деца, делили у две групе од којих једна навија за Београд а друга за Скопље, а онда се такмичимо у броју возила која долазе из тих праваца а препознају се по одсјају фарова) као и многа насеља на планинама са оне стране Јужне Мораве, Гарванице и Мачкатовске реке… и због тога смо били посебно поносни. Чинило нам се да смо због тог богатог видика били од свих осталих махала и засеока другачији, богатији, бољи, ближи свету. Због тога и нисмо своје Маковиште доживљавали као део неке махале, а још мање као део неког тамо већег села, већ као посебно, самостално и велико насеље, лепше од свих које смо знали.
Можда су нас зато сви у крају звали Барјактари?! Наше Маковиште је било барјак свим осталим селима, махалама и засеоцима.
Данас, као и све остале куће у мом Маковишту, и ове наше сакрива разноразно растиње међу које предњаче шљиве џенарике, згуснуте и неправилно формиранеих крошњи, са болесним увртеним жбунићима од гранчица и лишћа, дивље купине, шибље и бурјан. Тако се јадне куће ни међусобно не могу видети. Стазе и путићи који су водили до прагова и од њих даље у свет, такође, прекрива трава и надсвођује густо и аветињско растиње.
Наш, некад најлепши видик, освојила је и по својим аршинима преуредила природа.
