Дан као поручен за извођење ђачке екскурзије
Од раног јутра облаци се узврпољили по небу у жељи да пропусте таман толико сунчевих зрака да нам путовање буде пријатно, без врелине и оморине која би, нарочито деци која први пут иду на овакву екскурзију и која ноћ пред полазак због узбуђења и радозналог ишчекивања нису ни спавала, умањила доживљај и радост дружења.
Упадосмо у четири аутобуса од којах два са тећацима и четвртациме кренуше пут Врања и Прохора Пчињског, а друга два са првацима и другацима пут Ниша и Соко Бање.
Малени махнуше брижним родитељима који су погледима испратили аутобусе све док нису зашли за кривину и постали им невидљиви, да би се затим разишли у групама уз успутне коментаре „…само да не пада киша…“ „само да буде све у реду…“ „само да му се не смучи у аутобусу…“ „ ми са једно и два једва излазимо на крај, а како ли ће они са оволико деце…“ „ само…“
Наш аутобус испуни весео жагор малених, радознали погледи кроз прозор, чуђење свему што им у видокругу „пролети“, њихови оригинални коментари и безброј питања.
Наш млади водич Стева, љубазан, пријатан и веома одговоран младић, син Бате, власника агенције Бавкатурс из Буниброда, са којим годинама сарађујемо и који са братом Срђаном чини све да никада не оштети никог ко поклони поверење њиховој агенцији, био је задужен да децу упути у значај и историју места која ћемо данас посетити.
И био је све време на висини свог задатка.
Прво место које смо посетили био је Спомен парк Бубањ. Парк представља спомен-комплекс саграђен као сећање на стрељане грађане Ниша и јужне Србије у Другом светском рату и налази се у нишкој општини Палилула.
Иако је Стева лепо објаснио деци тешку историју тог шумовитог и травнатог узвишења, мало тога су деца разумела и упамтила, али су зато многи од њих први пут ушли у праву шуму богату разноврним дрвећем и доживели прави дубок удисај свежег и чистог кисеоника. Коментар мојих малишана је био:
– Учитељице, овде се производи кисеоник, видите колико много има лишћа.
– Да, зато се и каже да је шума велика природна фабрика у којој се производи кисеоник, одговарам.
Ту су упознали многе ливадске и шумске биљке и схватили шта је то пропланак. Прича и дефиниције су једно, али остаје само оно што се лично види и доживи.
У аутобусу су препричавања доживљаја са Бубња кратко трајала јер смо убрзо стигли у Нишку тврђаву, градско утврђење у центру Ниша на десној обали Нишаве, које има континуитет од око два миленијума константног постојања о чему сведоче многобројни археолошки налази. По свом данашњем стању, спада међу најочуваније утврде тог типа у Србији и на Балканском полуострву.
Данашње утврђење је артиљеријског типа и подигле су га Османлије у периоду од 1719. до 1723. године на простору античког и средњовековног утврђења. Као и свако артиљеријско утврђење, данашња Нишка тврђава има полигоналну основу, са седам неједнаких страна и четири велике капије (Стамбол врата, Београдска врата, Водена или јагодинмалска врата и Видинска врата), једном малом капијом (тзв.потерна врата, „вратанца“ којима се излази у градске ровове) и осам бастионих тераса. Са бедемима дужине 2100 m који су широки 3 m, а високи 8 m тврђава захвата површину од 22 ha, 80 ари и 52 m².
Данас Нишка тврђава представља комплексни споменик културе и најмонументалнију урбанистичку доминанту централног подручја града Ниша, велико драгоцено шеталиште Нишлија и огромна плућа града.
Прошетасмо делом тврђавског парка, упознасмо драгоцености и још једну лепоту зеленила као и његове зидине и куле и настависмо даље, право у Луткарско позориште.
У школи су се ова деца сретала са путујућим позориштанцима и гледала су неколико представа у за те прилике неадеквантном амбијенту поткровља наше школе, али са правим позориштем и његовом атмосфеом су нешто са чиме се први пут срећу па је и то био посебан доживљај за њих.
Представа коју смо гледали је Косић Босић аутора текста Раде Маскове а у режији Тодора Валова. Диван и поучан текст о опстајању у природи између наивног и неискусног коса Косића Босића, лукавог и злог лисца Лијана, бојажљивог окружења које „се прави Тоша“ и храброг пса који спашава коса из невоље и враћа му самопоуздање и снагу за даљу борбу и опстанак у животу.
Деца су и ту уживала а бога ми и ми и што нас је посебно обрадовало, сви су максимално испоштовали праваила понашања у позоришту па су и домаћини били задовољни.
Пут нас даље поведе у правцу Сокобање.
И одмах су кренула бомбардовања малих нестрпљиваца питањима: „Још кол`ко па стожемо у Сокобању?“
– Стижемо за сат времена, одговара им Стева.
Но, та временска одредница је за радознале и нестрпљиве дечје главице у оваквим приликама нешто што не могу да разумеју и усвоје „по мери“ па се сваког тренутка по нека главица подигне изнад наслона седишта и понавља исто питање.
Нарочито симпатично радознала, отворена и причљива била је малена првакиња која је седела одмах иза мене. Она је својим питањима и коментарима ово путовање учинила посебно занимљивим.
– Стево, ти рече за сат времена а оно откад прође сат?! – обрати се она у једном тренутку водичу, на шта се сви есело насмејасмо.
– Није још, прошло је тек пола сата, одговара јој Стева.
– Ма прође, прође, видо ја, не попушта прваче.
Затим наставља са својим коментарима: Ма ми, чини ми се пођомо само са два аутобуса, а који је онај аутобус?… Лии, ене га још један! Који су они унутра? А куде иду? Стево, а што наш аутобус не иде мало први, него све онај други иде први? Стево, а зашто смо сад станали? Стево, а кад ће ти певаш?… и тако у бескрај.
Док је аутобус пролазио поред Бованског језера, Стева поче да објашњава његов постанак и карактеристике:
– Децо, ово је Бованско језеро, поче Стева.
– Знам, прочитала сам, упада прваче.
– Оно је дугачко око 8 км, широко 400 метара а дубоко 50 м…, наставља Стева.
– Л`иииии – лупи се прваче по челу кад чу дубину језера.
– То је вештачко језеро…, даље наставља Стева.
– А, добро, није тол`кострашно! – „одахну~ прваче.
Тако нам је мало причљиво прваче пут до Озрена учинило занимљивим и пријатним.
На Озрену смо мало предахли, деца су упознала језерце препуно густим воденим зеленилом по коме су вешто мигољиле рибе, вилиним коњицом који је као малени плави хеликоптер крстарио над водом, а нарочито је био атрактиван вовопад Рипаљка кога је густа шума пригрлила и сакрила дубоко у својим недрима.
Рипаљка је водопад на реци Градашници. Удаљен је 5 km од Сокобање. Први је споменик природе у некадашњој Југославији и Србији заштићен законом из 1948. године. Према наводима Јована Цвијића, ово је био највиши водопад Србије у тадашње време. Рипаљка је добила назив према речи „рипнути“, која се у овом делу Србије користи за појам „скочити“
Путања до водопада није баш лака па смо морали бити мало планинарски вешти у ходу по уској рељефној стази испреплетаној корењем разноразноог дрвећа и низбрдо и узбрдо.
Исплатило се видети ову необичну лепоту скривену густом шумом и пробрчкати се у као суза бистром хладном шумском потоку.
Најзад, сишли смо у Сокобању.
Одмор и шетња по сокобањском парку су пријали деци, а посебан доживљај пружиле им је игра веселих веверица које су својим вештим пентрањем и скоковима с гране на грану и са дрвета на дрво толико привукле њихову пажњу да су, уз цику и вику, јурили од дрвета до дрвета погледа подигнутог ка високим крошњама и нишанећи кажипрстом према смеру кретања веверица.
Најзад, одведосмо их да обезбеде сувенире за успомену.
Таман кад је сав новац био потрошен и кад је стигло време за повратак кући, навали кишица, али ми је скоро предохитрисмо, упадосмо у већ спремне аутобусе и кренусмо назад.
Уз хвалисање са купљеним сувенирима, песму, шалу и дремуцкање, стигосмо у Брестовац где су нас чекали брижни родитељи који су одмах похрлили деци у загрљај као да се данима нису видели.
А учитељи?
Тек кад су их по мало уморне али живе, здраве и весело брбљиве предали својим родитељима, одахнули су.
Разредна настава 