Разредна настава

Дневник једне учитељице

Утисци са екскурзије


Дан као поручен за извођење ђачке екскурзије

Од раног јутра облаци се узврпољили по небу у жељи да пропусте таман толико сунчевих зрака да нам путовање буде пријатно, без врелине и оморине која би, нарочито деци која први пут иду на овакву екскурзију и која ноћ пред полазак због узбуђења и радозналог ишчекивања нису ни спавала, умањила доживљај и радост дружења.

Упадосмо у четири аутобуса од којах два са тећацима и четвртациме кренуше пут Врања и Прохора Пчињског, а друга два са првацима и другацима пут Ниша и Соко Бање.

Малени махнуше брижним родитељима који су погледима испратили аутобусе све док нису зашли за кривину и постали им невидљиви, да би се затим разишли у групама уз успутне коментаре „…само да не пада киша…“ „само да буде све у реду…“  „само да му се не смучи у аутобусу…“ „ ми са једно и два једва излазимо на крај, а како ли ће они са оволико деце…“ „ само…“

Наш аутобус испуни весео жагор малених, радознали погледи кроз прозор, чуђење свему што им у видокругу „пролети“, њихови оригинални коментари и безброј питања.

Наш млади водич Стева, љубазан, пријатан и веома одговоран младић, син Бате, власника агенције Бавкатурс из Буниброда, са којим годинама сарађујемо и који са братом Срђаном чини све да никада не оштети никог ко поклони поверење њиховој агенцији, био је задужен да децу упути у значај и историју места која ћемо данас посетити.

И био је све време на висини свог задатка.

Прво место које смо посетили био је  Спомен парк Бубањ.  Парк представља спомен-комплекс саграђен као сећање на стрељане грађане Ниша и јужне Србије у Другом светском рату и налази се у нишкој општини Палилула.

Иако је Стева лепо објаснио деци тешку историју тог шумовитог и травнатог узвишења, мало тога су деца разумела и упамтила, али су зато многи од њих први пут ушли у праву шуму богату разноврним дрвећем и доживели прави дубок удисај свежег и чистог кисеоника. Коментар мојих малишана је био:

–  Учитељице, овде се производи кисеоник, видите колико много има лишћа.

–  Да, зато се и каже да је шума велика природна фабрика у којој се производи кисеоник, одговарам.

Ту су упознали многе ливадске и шумске биљке и схватили шта је то пропланак. Прича и дефиниције су једно, али остаје само оно што се лично види и доживи.

У аутобусу су препричавања доживљаја са Бубња кратко трајала јер смо убрзо стигли у Нишку тврђаву, градско утврђење у центру Ниша на десној обали Нишаве, које има континуитет од око два миленијума константног постојања о чему сведоче многобројни археолошки налази. По свом данашњем стању, спада међу најочуваније утврде тог типа у Србији и на Балканском полуострву.

 Данашње утврђење је артиљеријског типа и подигле су га Османлије у периоду од 1719. до 1723. године на простору античког и средњовековног утврђења. Као и свако артиљеријско утврђење, данашња Нишка тврђава има полигоналну основу, са седам неједнаких страна и четири велике капије (Стамбол врата, Београдска врата, Водена или јагодинмалска врата и Видинска врата), једном малом капијом (тзв.потерна врата, „вратанца“ којима се излази у градске ровове) и осам бастионих тераса. Са бедемима дужине 2100 m који су широки 3 m, а високи 8 m тврђава захвата површину од 22 ha, 80 ари и 52 m².

Данас Нишка тврђава представља комплексни споменик културе и најмонументалнију урбанистичку доминанту централног подручја града Ниша,  велико драгоцено шеталиште Нишлија и огромна плућа града.

Прошетасмо делом тврђавског парка, упознасмо драгоцености и још једну лепоту зеленила као и његове зидине и куле и настависмо даље, право у Луткарско позориште.

У школи су се ова деца сретала са путујућим позориштанцима и гледала су неколико представа у за те прилике неадеквантном амбијенту поткровља наше школе, али са правим позориштем и његовом атмосфеом су нешто са чиме се први пут срећу па је и то био посебан доживљај за њих.

Представа коју смо гледали је Косић Босић аутора текста Раде Маскове а у режији Тодора Валова. Диван и поучан текст о опстајању у природи између наивног и неискусног коса Косића Босића, лукавог и злог лисца Лијана, бојажљивог окружења које „се прави Тоша“  и храброг пса који спашава коса из невоље и враћа му самопоуздање и снагу за даљу борбу и опстанак у животу. 

Деца су и ту уживала а бога ми и ми и што нас је посебно обрадовало, сви су максимално испоштовали праваила понашања у позоришту па су и домаћини били задовољни.

Пут нас даље поведе у правцу Сокобање.

И одмах су кренула бомбардовања малих нестрпљиваца питањима: „Још кол`ко па стожемо у Сокобању?“ 

–         Стижемо за сат времена, одговара им Стева.

Но, та временска одредница је за радознале и нестрпљиве дечје главице у оваквим приликама нешто што не могу да разумеју и усвоје „по мери“ па се сваког тренутка по нека главица подигне изнад наслона седишта и понавља исто питање.

Нарочито симпатично радознала, отворена и причљива била је малена првакиња која је седела одмах иза мене. Она је својим питањима и коментарима ово путовање учинила посебно занимљивим.

–         Стево, ти рече за сат времена а оно откад прође сат?! – обрати се она у једном тренутку водичу, на шта се сви есело насмејасмо.

–         Није још, прошло је тек пола сата, одговара јој Стева.

–         Ма прође, прође, видо ја, не попушта прваче.

Затим наставља са својим коментарима:  Ма ми, чини ми се пођомо само са два аутобуса, а који је онај аутобус?… Лии, ене га још један! Који су они унутра? А куде иду? Стево, а што наш аутобус не иде мало први, него све онај други иде први? Стево, а зашто смо сад станали? Стево, а кад ће ти певаш?… и тако у бескрај.

Док је аутобус пролазио поред Бованског језера, Стева поче да објашњава његов постанак и карактеристике:

–         Децо, ово је Бованско језеро, поче Стева.

–         Знам, прочитала сам, упада прваче.

–         Оно је дугачко око 8 км, широко 400 метара а дубоко 50 м…, наставља Стева.

–         Л`иииии – лупи се прваче по челу кад чу дубину језера.

–         То је вештачко језеро…, даље наставља Стева.

–         А, добро, није тол`кострашно! – „одахну~ прваче.

Тако нам је мало причљиво прваче пут до Озрена учинило занимљивим и пријатним.

На Озрену смо мало предахли, деца су упознала језерце препуно густим воденим зеленилом по коме су вешто мигољиле рибе, вилиним коњицом који је као малени плави хеликоптер крстарио над водом, а нарочито је био атрактиван вовопад Рипаљка кога је густа шума пригрлила и сакрила дубоко у својим недрима.

Рипаљка је водопад на реци Градашници. Удаљен је 5 km од Сокобање. Први је споменик природе у некадашњој Југославији и Србији заштићен законом из 1948. године. Према наводима Јована Цвијића, ово је био највиши водопад Србије у тадашње време. Рипаљка је добила назив према речи „рипнути“, која се у овом делу Србије користи за појам „скочити“

Путања до водопада није баш лака па смо морали бити мало планинарски вешти у ходу по уској рељефној  стази испреплетаној корењем разноразноог дрвећа и низбрдо и узбрдо.

Исплатило се видети ову необичну лепоту скривену густом шумом и пробрчкати се у као суза бистром  хладном шумском потоку.

Најзад, сишли смо у Сокобању.

Одмор и шетња по сокобањском парку су пријали деци, а посебан доживљај пружиле им је игра веселих веверица које су својим вештим пентрањем и скоковима с гране на грану и са дрвета на дрво толико привукле њихову пажњу да су, уз цику и вику, јурили  од  дрвета до дрвета погледа подигнутог ка високим крошњама  и нишанећи кажипрстом према смеру кретања веверица.

Најзад, одведосмо их да обезбеде сувенире за успомену.

Таман кад је сав новац био потрошен и кад је стигло време за повратак кући, навали кишица, али ми је скоро предохитрисмо,  упадосмо у већ спремне аутобусе и кренусмо назад.

Уз хвалисање са купљеним сувенирима, песму, шалу и дремуцкање, стигосмо у Брестовац где су нас чекали брижни родитељи који су одмах похрлили деци у загрљај као да се данима нису видели.

А учитељи?

Тек кад су их по мало уморне али живе, здраве и весело брбљиве предали својим родитељима, одахнули су.

1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44

Advertisements
Оставите коментар »

Ђачка екскурзија и бонтон

За родитеље и ученике

Слика преузета из мајског броја Витеза

Bomton

 

1 Коментар »

Посебан поздрав за Миту из Липовице

Разочарала сам другара

mita 3

Овај свој пропуст морам да напишем и да добро себе искритикујем јер овако нешто нисам смела себи да допустим.

Пре две године боравили смо на рекреативној настави у Врњачкој Бањи заједно са малишанима из Липовице. Била је то дивна и незаборавна недеља дружења у прелепој атмосфери и бајковитом врњачкобањском окружењу. Деца су била добра, здрава, весела и задовољна, дивно су се дружила па је све то увећало наш боравак тамо.

Међу липовачким првацима посебно се истицао симпатичан првак Мита. Најмлађи  и најнижи од свих у групи,  помало стидљив, једноставно, драг дечачић. Ма просто  је пленио својим топлим осмехом, бистрим окицама и нежним гласићем. Према њему су чак и остала деца имала посебан однос.

Био је наша амајлија.

У шали, назвала сам га „најстарији“, а себе „најмлађом“ (у групи), а било је обрнуто, наравно. Мити је са задовољством прихватио шалу, а бога ми, и мени је одговарало. Некако смо увек били заједно па су се сви шалили на наш рачун а ми смо ту шалу подгревали новим досеткама на рачун „најстаријег“ Мите и „најмлађе“  – мене.

Стварно је било незаборавно дружење деце и нас учитељица.

Од тада су прошле пуне две године. Прилично тешке, морам признати, јер генерација коју сада водим много се разликује од претходних а нарочито се разликују администрација и обавезе које имам и које ме исцрпљују и оптерећују отежавајући ми нормалан директан рад у настави тако да сада имам осећај да је тај боравак у Врњачкој Бањи био много давно. А ја спадам у учитеље који сматрају да је рад са децом први и најважнији задатак учитеља а не администрација која нам се намеће, која се ставља у први план и по којој се вреднује квалитет учитеља.

Пре месец дана, када смо присуствовали угледном часу код колегенице Сузане Цакић чији је Мита ђак, ја нисам обратила пажњу на Миту. Једноставно сам превидела временско раздобље од две године и то да је мој другар Мита сада трећак.

И то себи не могу да опростим.

Атмосфера на том часу била је заиста пријатна, радна, маштом препуна, активностима богата, па сам ја била јако узбуђена, трудила сам се да својим мобилним телефоном „ухватим“ неке тренутке са тог часа а да притом не ометам рад, дивила се уживању деце и њихових родитеља у сваком тренутку на часу и – нисам обратила пажњу на то да су некадашњи прваци сада трећаци а да је међу њима и мој другар Мита „најстарији“.

Какав пропуст!

А Мита?

Радовао се Мита што ме је поново срео, надао се Мита да ћу му се јавити, дискретно покушавао да скрене моју пажњу,  очекивао да ћу га посебно поздравити као некад и … разочарао се.

Нисам га ни приметила.

Разочарао се Мита. С` правом.  С` правом огромним као планина, као 5 планина, ма више и од тога.

Не могу то себи да опростим.

Наравно, нисам ја заборавила Миту, али сам превидела чињеницу да су од тог нашег дружења прошле само две године.

А ја за све то време више нисам „најмлађа“.

Како сам сазнала, није важно.

Одмах сам прегледала слике са часа и, наравно, препознала Миту.

Mita 5

Pre dve godine

Mita

Mita sada

Јесте да је сада велики и озбиљан дечко,  али је задржао нежан осмех у углу усана, топао и бистар поглед а пре свега задржао је топло и нежно срце.

И сад поново прелиставам тренутке из Врњачке Бање и тренутке са угледног часа, сваки тренутак бојим Митиним нежним осмехом и топлим погледом, у мислима покушавам да му се извинем и да га некако приволим да ми опрости разочарење које сам му приредила.

Мита ће ми можда опростити, али како ја себи да опростим? 

Mita 2

Оставите коментар »

Угледни час код Сузе у Липовици

Традиционална пракса угледних часова у мојој школи

(О овом дивном часу пишем са закашњењем, из техничких разлога) 

Још један веома богат, креативан и користан  угледни час одржала је моја драга колегеница и пријатељ Сузана Цакић.

Овога пута час је одржан у комбинованом одељењу првог и трећег разреда издвојеног одељења у Липовици.

Школа у Липовици је једна од најстаријих школа на нашем подручју. Почела је са радом још далеке 1876. године.

Сузана Цаић је је учитељица која с великом љубављу обавља свој учитељски посао. У ову школу унела је душу, топлину, целу себе, своје драгоцено (преко)време и сву своју љубав према свом послу. Ни једног тренутка не оклева кад треба купити учила, прибор или материјал за рад са својом дивном дечицом, наравно, од свог новца, јер држава никад нема пара за такав „луксуз“. У томе јој доста помажу и родитељи деце који улажу своје време и рад  да би својој деци обезбедили што боље услове за учење.

Слађа, вредна и веома педантна помоћна радница у овој школи,  уме да цени труд и рад својих учитељица и мештана па је у школи тако чисто, уредно и све на свом месту као у апотеци.

Родитељи Сузаниних ученика и овога пута нису изостали у својим активностима и сарадњи са учитељицом своје деце. На часу су чинили пету групу која је на платну темперним и акрилним бојама сликала пролећни пејзаж, док су остале четири групе биле састављене од ученика из оба разреда.

Једна група је на камену темперама сликала мотиве по избору, друга је бојила каменчиће и од њих обликовала фигуру по избору, трећа је на облицима (медаљонима) од глине/гипса сликала мотиве по избору а четврта група је на папиру тачкицама сликала облике (шаре).

Сузанин час у срадњи са родитељима био је заиста богат активностима, креативан, радан, жив, али, бога ми и веома скуп за наше плате и шкрте послодавце.

Наравно, час је осмишљен у корелацији са српским језиком па је успут било још пуно језичких активности тако да је свима веома брзо и у веома радној и пријатној атмосфери прошао.

Браво, Сузо!

Угледни час у подручном одељењу у Липовици

ОШ „Бранко Радичевић“ Брестовац

Разред:

Први и трећи

Наставни предмет:

Ликовна култура

Наставна тема:

 

Први разред:  Облици и њихови квалитети

Трећи разред: Коришћење разних материјала за компоновање

Наставна јединица

Први разред:  Игра тачкама и линијама

Трећи разред: Дорада и преобликовање започетих облика

Тип часа:

Вежбање

Учитељица:

Сузана Цакић

Датум:

19. 4. 2013. године

а

1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 44

Оставите коментар »

Природа је створила нас а не ми њу

Dobrica Erić

PLAVA MESEČINA | Plavi sanjar

 

NOĆI KAD NAM JE ŽAO DA ZASPIMO

Postoje neke letnje noći kad nam je žao da zaspimo.

Naši roditelji su davno večerali i polegali, a mi još lebdimo u avliji kao da su nam porasla krila.

Nebo se rascvetalo nad našom kućom kao stoletna trešnja na kojoj stoji mesec.

Bašta nam miriše na sve bilje koje cveta na zemlji.

Popci zvrje pod lipama kao skriveni satovi tišine, koji rade po zvezdama i pokazuju koliko će nam dugo roditelji živeti.

Potok žubori u blizini, tiho, kao da razgovara s kamičcima, lepo osećamo kako nam zapljuskuje dušu.

Hteli bismo u polje, u reku, na brdo, hteli bismo nekuda, ni sami ne znamo kuda, ali ne možemo da prekinemo končiće bojažljivosti kojima smo privezani za stabla jabuka.

Svici nas prosto čikaju da izađemo iz avlije i mi ih hvatamo i mažemo njihovim zlatom lica.

Po jedna zvezdica nam stoji u grlu, kao koštica od šljive koju ne možemo da progutamo.

Više niko nije budan sem cvrčci, svici i mi, lišće treperi samo od našeg disanja, mesečina je tako plava i gusta da bi se po njoj moglo plivati.

 

KADA UCVETA DREN

 

U šumarku na bregu proplamsavaju žuti plamičci.

To cveta dren, najvredniji prolećni ranoranilac.

Nestrpljive pčele već uleću u nežne vatrice drenovog cveta i izleću iz njih pijane od mednog praha.

Po ugledu na dren, uskoro će procvetati i drugo drveće.

Prvo breskva i trešnja, pa jabuka i šljiva, i tako redom, sve do bagrema i lipe.

Vazduh će biti preslađen raznim mirisima i trošićemo ga mnogo više nego u toku zime.

***

Ko bude jeo med od drenovog cveta, biće zdrav kao dren.

Ko bude jeo med od breskvinog cveta, biće nežan kao breskva.

Ko bude jeo med od trešnjevog cveta, biće sladak kao trešnja. 

Ko bude jeo med od jabukovog cveta, biće rumen kao jabuka.

Ko bude jeo med od bagremovog cveta, biće visok i stasit kao bagrem.

Ko bude jeo med od lipovog cveta, biće mirišljav kao lipa.

Ko bude jeo livadski med, biće lep i treperav kao ucvetala livada.

 

ЕКОЛОШКА АЗБУКА

Ако   
Будете   
Више   
Гајили   
Дрвеће   
Ћаци   
Еколози   
Живећете   
Здрави   
И   
Јаки   
Као   
Лавови   
Људи   
Морају   
Незагађене
Њиве
Орати
Пшеницу
Радости
Сејати
Тако
Ће
Увек
Фино
Хранити
Цело
Човечанство
Џакови
Шумадијски

 

OGRISCI, OPUŠCI, OTPACI

Ogrisci, opušci, otpaci 
na šta sve ovo liči 
Bele se ovce i oblaci 
samo još u bakinoj priči.

Ovo mi stanje 
na dobro ne miriše 
Ozona je sve manje 
a otrova sve više.

Biju nam srca kao zvona 
Ozona Ozona Ozona!

Onoga koji odseče drvo 
oteraćemo iz naše okoline
Onoga koji posadi drvo 
odlikovaćemo Ordenom Otadžbine.

Više olova ima 
u našim malim plućima 
nego u rudnicima 
Otežali smo od olova.

Molimo mame i tate i sve teče i čike 
da nas ne pretvaraju u olovne vojnike!

Nasa planeta

Природа је створила нас а не ми њу,
да ли ће нас памтити по злу?

Оставите коментар »

У земљи змајева

На часу ликовне културе „боравили“ смо у земљи змајева. Ево како у очима другака изгледају становници те чудне земље:

1

Софија

2

Теодора

3

Иван

4

Леонардо

5

Емилија

6

Лазар

7

Сара

8

Тамара

9

Александар

Оставите коментар »