ЛИЧНА КАРТА

Пуна адреса рођења:

Срез врањски.

То ти је тамо где је Бора Станковић покушао да ослика дерт и спере нечисту крв, да укроти  и укроји разбуктале дамаре срца у патријархалне законе средине, да у један рам здене лепоту пламена истинске љубави и снагу непробојне женске оданости, да у чаши вина стопи непролазан бол срца и строгост породичних закона, да у мучењу душе помири мирис сувог босиљка и тугу увеле руже, да наслика тихо трпљење потчињене жене и бахато бекријање мушке патње, да смело разголити мушку сујету и сурово власништво над женском немоћи.   

Општина Владичин Хан.

Тих, миран градић кротких, срдачних и гостопримљивих људи, издошлих из околних села и заселака, одбеглих из туге планинских беспућа и недођија, начичканих по странама градића који се сместио у рупу као на дну огромног бунара по чијим зидовима, са дна према горе, ничу куће као печурке после кише. Кроз само дно тог бунар-градића мигољи Јужна Морава непрестано журећи давно утабаним својим путем да Северу, једином речном Горе, (јер глава отаџбине, кажу, никако не може бити Доле, без обзира на ток реке), том Горе вековима преноси поздраве сa Југа, и стално га подсећа на своје постојање и на своју и његову муку због тог постојања.

Село Ружић.

Планинско село разбацаних кућа по околним бреговима и брдима, по простору надмашило и сам велеград, по броју становника једва један његов солитерчић, али расклопљен и раскомадан тако да је сваки његов дом зденут на посебном брежуљку, а уместо спратним степеницама, сви су повезани мрежом козјих стаза и стазица које се пробијају кроз гудуре и дуге тунеле од бујних и густих шума и огромних грмова дивљих ружа које су кумовале његовом имену.

Махала Маковиште.

Може и заселак, свеједно. Кажу, Богу иза леђа. Не, није Богу иза леђа. Не знају, а неће да науче. Онима Горе је иза леђа. Свима који су до сада прохујали а још више онима који ће убудуће хујати кроз моју за муку створену отаџбину. Сви они, одакле год доспели Горе, газе, газе, буље у нечија туђа, често далека дворишта, а не осврћу се да макар погледају шта су успут згазили, чију су и какву душу згњечили својим саможивим чизмама од седамдесет миља.

Богу иза леђа не може бити брег кога Сунце првога изљуби у рану зору па га препусти дану и његовим жуљевима и радостима, а увече, после свега, њега последњег ушушка у разнобојне снове и бриге, па тек онда и само креће на починак. Између та два свакодневна нежна загрљаја, бујао је живот раздвојен у две разнобојне половине – дневној, пуној живота свега што је створено, рођено или изникло, и ноћној, крцатој сновима и сањарењима. Свака половина живела је у својим бојама, на свој начин, у свом свету, а опет, биле су нераскидиво увезане зрацима истога горштачког живота и пламеном истих црвених макова који су кумовали имену засеока.

Задња пошта Џеп.

Село, доле дубоко, испред и иза непредвидива река, а са обе стране планинске стрмине. Излаз само према небу. Зато је, ваљда, Џеп.

За случај да не верујете, као мој бивши професор историје (Црногоац)  у бившој Учитељској школи у Алексинцу, пише у географској карти Србије. И он је пронашао кружић са именом Џеп, али тек пошто ме је изгрдио, и умало казнио што рекох да сам из Џепа. А ја рекох тако јер, размишљах, Ружић је мало село, Маковиште још мања махала, Џеп је познат, има га на карти а има и железничку станицу. И – награбусах док га не убедих да погледа у мапу.

Улица – не постоји, број куће 96.

Не сећам се ко, када и зашто је тај број доделио мојој родној кући. Ми, тамо горе, нисмо никад били бројеви. Увек смо били слободни људи, са именима, презименима, и надимцима, разуме се,  надимцима који су увек били важнијим од свих записаних генералија у општинским књигама. Тако нас је и чика поштар проналазио. Уствари, поштоноше смо били сви ми. јер писма и шарене, давно заборављене честитке је доносио онај ко сиђе у Џеп по неку намирницу коју нам природа није могла сама подарити, а која је неопходна за наше скромне  животне потребе.

Надморска висина – скуп читавог братства кршних храстова.

А они, богати, важни и увек на власти, никад нису из својих поседа протеривали ни букву, јасен, или брест, ни дрен, глог или дивље крушке. Никад и никог. Где би кладенци бистре хладне воде гргорили и надпевавали се са птицама да није  крошњи китњастих букава надсвођених над њима. Како би се надметали са веверицама у касну јесен кад нестану сви други плодови, да није дивљих крушака које дотле смекшају и угњиле па постану специјалитет и конкуришу јарко-црвеним дрењинама и већ смежураним презрелим шипурцима.   

Исхрана – чиста, природна и богата свим могућим витаминима и минералима.

У том свету није било глади. Природа богата разноликостима биљног и животињског света, у својим шпајзевима и кухињама гомилала је залихе хране од раног пролећа до касне јесени, и тако, заједно са нама, пркосила онима који су заборавили на нас, мале, смештене себи иза леђа.

Храна, чиста, природна, нетакнута хемијом, чисто упакована и размештена по шароликим природним плантажама и кухињама које чини целокупан простор планине и њених обронака. Од раног пролећа па до касно у јесен, на сваком кораку маме разнобојни плодови и намирнице и просто се сами нуде гладним пастирима, ђацима-путницима, пролазницима, деци коју су игра или намера одвеле ван кућних дворишта. Све што из те кухиње убереш, откинеш или из земље извадиш, није било ни чуло за хемију, а прскање се помињало само кад киша пада или се старим лончетом или шерпом из повећег вира баца вода на леје са паприком, парадајзом или купусом. Све је било и храна и лек. Здравље нам је на образима пуцало. Све смо на ногама претеривали – прехладе, грип,  богиње, све.   

У рано пролеће, младо, тек измигољено буково лишће, сложено једно преко другог па уролано, умело је да буде пријатан ролат, нарочито кад се враћамо из школе, изгладнели и уморни, јер већина од нас проводила је већи део времена путујући до школе и назад, него боравећи у самој школи.

Ливадско зеље, кисељак и коприва знали су да нас почасте укусном чорбом, питом зељаницом или пројом. За то су биле задужене наше маме и баке. Топло, тек помузено кравље или овчје  млеко и зељаница у којој још цврчи загрејана маст, прсте да полижеш.

А тек кад стигне мај па јун, кад почну да стижу разноразни плодови свуда по шуми, пропланцима и врлетима, е тек онда настану богате гозбе. Да бираш. Неком се науме дивље јагоде, и ето хајке на шумске јагодњаке и претраживања врлети и жбуња. Мирисни црвени плодови, често скривени испод лишћа, изазивају и  маме. Како коме одговара. Некима да на лицу места пуне стомачиће, другима да напуне шаке, па да тек онда гурају у уста и мељу, трећима да праве ниске или букетиће, затим да седну на камен или пањ и, натенане, крену у густирање.

Ако нешто преостане после тих хајки, мајке уграде у слатко, пекмез или сок. А, богами, преостане. Увек смо се чудили где их то наше мајке проналазе кад ми све пропланке и шумарке пажљиво претражимо и прописно опељешимо. Их, како нам се у јесен зацакле погледи кад у подрумским полицама угледамо тегле и флаше пуне разноразних посластица у црвеним, плавим, жутим и ко зна каквим све бојама и нијансама.

Мој брат Жика, нарочито је и са посебним задовољством, трљао дланове и загонетно се  смешкао:

– Ће буде зимус гозба, ал` ће буде и галама!

И стварно. Сећам се, мајка се једне зиме све чешће жалила да јој се слатко чудно квари. Кад је схватила да је Жика све тегле преполовио, затим их допунио водом и поново завезао, било је касно. Жика је храбро отрпео ударце смрзнуте шљивове гране, за наук, да се никад више не сети да краде слатко. 

– Могао си да потражиш! Знаш да би` ти дала, угурсзузе један! Сад нема ни за тебе, ни за послужење. Још једном нека ти се то деси..!

Десило се, наравно. Следеће зиме поче мајка да се жали како јој мишеви нападају слатко.

– Изгрицкају најлон, па тамане, погани! Ни мачке више нису што су биле! Џабе ги само товимо! – често се јадала мајка.

Али, авај! Једног дана, вероватно у журби, мој ти Жиле заборави виљушку поред тегле. И, наравно, мајка схвати:

– Замисли, Коће! Ма да не верујеш ни на очи, ни на мозак! Бараба, виљушком исцепка најлон да личи као да је миш са зуби изгрицкао, па брише теглу по теглу. Ма гледам ја, ништа друго не дирано, само слатко. И чудим се. Еј, тешко мени! Неће има ни гости да послужим. Ма само да ми дође..!

Наша рођака и комшика Косара се не чуди. Смеје се и каже:

– Па што се, Јелке, чудиш?! Зар га не знаш какав је немајмир? Не дирај га, твоје дете – твоје слатко.

Злочесте и често неприступачне купине су посебна прича. Било их је у изобиљу и свуда, испод и изнад путева и стаза, по пропланцима, ливадама, шумарцима, њивама. Има их, али се не дају тако лако. Још ниси ни пришао да им покупиш примамљиве тамномодре плодове, начичкане по врховима изџигљалог шибља осипаних трњем разног калибра, оне крећу у напад. А кад навалиш да трпаш у уста, шаке или котарице, навале и оне да гребу као разбеснеле мачке. Кад се, најзад, испетљаш и распетљаш из бодљикавих шибљастих опасача, друштво не може да те препозна онако модромусавог и избразданог црвеним тачкастим пругама. Тешко оном ко се не потруди да прибави дугачак кукасти штап, па лепо привуче конопчасту грану и тако надмудри купину.

Ипак, уз мало храбрости, битка са злочестом купином се никад не губи. Изгребан или не, слатких плодова се увек прописно нашмуљаш и увек ти остане за други пут, а бога ми, остане и мајкама за слатко и сок.

Ипак, уз мало храбрости, битка са злочестом купином се никад не губи. Изгребан или не, слатких плодова се увек прописно наједеш и увек ти остане за други пут, као и за слатко, и сок.

Дивље крушке нарочито су слатке кад изгладнимо при повратку из школе или јурећи за стоком по шумским пашњацима.

У јесен, кад понестану јагоде, купине, слатке крушке и јабуке, краставци и парадајзи по баштама, једино дивљих крушака има на претек. Тад постану слађе од меда. Нарочито ако им дозволимо да угњиле.

Знали смо сваку крушку по шумарцима и пропланцима, и где год да се нађемо, понека од њих би нас нахранила.

Ако нема крушака у близини, ту су црне глогиње. А тек дрењине, кад угњиле, или оскоруше? Прави слаткиши.

Какви данашњи слаткиши, чоколаде, кроасани, разноразне слатке и слане грицкалице!? Све је то хемија. Чиста болест. За паре купљена.

Моја генерација живела је у време чисте, бесплатне биологије а са хемијом се борила само у школама.

Како да заобиђем дудиње, беле, сиве, а нарочито модре и црне због којих смо често мењали лични опис, или дивље трешње, ситне али слатке, а бога ми и питоме, нарочито Милојеву иза моје куће по којој смо се вешкали сваки дан до последњег плода на високим дугим гранама и са које смо често непромишљено скакали када би зачули громак Милојев глас који нас је опомињао из даљине и, онако, угрувани, мусави, са поцепаним мајицама и панталонама, уз кикот се, куд који, раштркавали около. Како да заобиђем шљиве белице и јесењке, тугаљиве трњине, цветове медунике, лешнике и орахе, нарочито оне изнад Сентине воденице због којих смо се са веверицама такмичили у вијању по њиховим гранама опруженим изнад огромних стена обавијених загрљајима мрежа од купинових ужади и узица…

Ма не могу ја све састојке нашег тадашњег мениа овде да дотакнем. Има ту грађе за читав роман.

Позајмљен видео запис од Јожа Јожике Крајиновића