1. новембар 2011.
🙂
КОЛАЧИ
Као и обично, улазим у школско двориште у делу где се окупљају ученици и где улазе у школу. Увек ту пролазим да бих поздравила децу и ставила им до знања да сам стигла. Док их задиркујем и шалим се са њима како су од јуче много порасли и пролепшали се, прилази ми Т.П., пружа замотуљак из руке и каже:
– Учитељице, била ми је слава па сам ти испратила колаче.
– По коме си ми испратила колаче? – питам је кроз шалу у жељи да јој на тај начин укажем на грешку коју прави очекујући да схвати да ми колаче даје она а не неко други по коме ми их је послала.
Она као из топа одговара:
– По мами. Изволте, учитељице.
7. новембар 2011.
🙂
ТРЕНИРАЊЕ
Напољу је кишно време па сам час физичког одржала у учионици. Искористила сам прилику да мало разговарамо о спорту, вежбању и здрављу а онда смо радили неке вежбе прилагођене условима у учионици. У једном тренутку јавља се, ко би други него Е.А.:
– Учитељице, ја сам решио да тренирам карактер.
– Шта да тренираш? – упитах га јер ми се учинило да га нисам разумела.
– Ћу да тренирам карактер – понавља Е.А.
– Карактер?
– Да, да, карактер! – каже самоуверено илуструјући одговор карате покретима руку.
🙂
ДЕМИНУТИВ
У комуникацији са децом често користим деминутиве: ручица, свешчица, столичица… а на крају радног времена „довиђењце“ . Е.А. је то приметио и, изгледа усвојио па често и он користи деминутиве од речи. Данас је на пример, рекао: „Могу ли да обришем таблицу?“
А најмаштовитији деминутив му је био када је за време часа рекао: „Могу ли да идем у вецечић?“
Све нас је лепо насмејао.
Свако је дете дете са посебним потребама
Разредна настава 