Другари,
Интернет може много да вам помогне у учењу.
Кликните на доњи линк, одаберите математичку игрицу и сами се уверите у то.
http://naukica.wordpress.com/category/mozes-da-svratis-i-na-matis/
Разредно луткарско позориште
Октобар 2012.
Позориште лутака у учионици
На часу ликовне култура направили смо лутке тако што смо флашице обукли у јесење лишће.
Затим смо одлучили да глумимо понашање својих другова и другарица за време часа и одмора. Од расположивог материјала смо направили сцену.
Лутке су представљале ученике и учитељицу а гласове су им позајмили ученици тако што је сваки ученик добио улогу неког свог друга или другарице из одељења. Једна ученица је представљала учитељицу.
Невероватно добро су опонашали једни друге за време часа и одмора, а бога ми, и мене.
Баш је било лепо и забавно. Слике сведоче о томе.
Прича о мишу Добрици и срећи
15. 10. 2012.
Срећа
Пре неки дан ученици млађих разреда наше школе присуствовали су позоришној представи „Срећа“ коју су извели двоје дивних глумаца Лесковачког народног позоришта.
Представа је одржана у поткровљу школе.
Прича о мишу Добрици и срећи је забавна и поучна а глумци креативни, па су деца уживала.
Након представе у свом одељењу сам одржала песничку радионицу на тему Срећа.
Ево првих песничких покушаја мојих другара:
Срећа се не видиСрећа се не види,али се осећа,то су другарствакоја се спајају.Срећа је богатство које се волии чува у срцу,сећа је кад се воле тата и мама.Срећа је љубаву сваком човеку,она испуни оно што пожели.Софија Здравковић |
Срећа је пријатељСрећа је пријатељ,срећа је друг,срећа је кад делишнешто са њим.Срећа је осећање које осећашпрема свом добром другу,кад га волиши то му не кажеш.Теодора Перић |
Срећа је у срцуСрећа је у срцу и душии другарство које сене завршава.Срећа је кад смо здравии кад помажемостарим људима.Срећа је у грудима.Емилија Збиљић |
Срећу не видимоСрећу не видимо,она је другарство правокоје се осећа у себи.Срећа је право богатство,златна је, фина и меденаи увек помаже у невољи.Сара Трифуновић |
Срећа је кад немаш тугуМени се највише свиђакад имам неку срећу.Она се осећа срцеми доживи кад нешто лепоучиниш другу.Срећа је кад немаш тугу.Иван Мишић |
СрећаСрећа је кад се осећанешто најлепшеа ја то најлепше осећамкад ће ми се срећа испунити.Срећа је кад хоћеш да се испунинајлепши догађај,лепота која се осећа –то је срећа.Лазар Љубисављевић |
Срећа је животСрећа је животи кад имаш све.Срећа је кад идеш где ти хоћеши где ти живот жели.Андриа Јањић |
|
Посећеност блога за последњих 30 дана
Хвала свим посетиоцима Блога Разредна настава широм света
За непуних 11 месеци постојања: 26 603 посете
Последњих 30 дана: 5 418 посета (из 23 државе света)
Рекордна посета у једном дану: 9. октобар 2012. – 423 посете
Поздрав свима.
CountryViews
Моји бивши ученици
Драги моји бивши ученици,
Ма где да сте, јавите ми се. Пошаљите ми своју слику, напишите где живите, коју сте школу/факултет завршили, где радите, да ли сте удати/ожењени, имате ли деце…
Ако се сећате неког занимљивог догађаја или анегдоте из времена када сте били моји ученици, опишите то и пошаљите ми. Биће занимљиво да се заједно вратимо у „наше време“.
Поздрављам вас све и нестрпљиво очекујем ваше одговоре.
Албум 1
Неки од мојих бивших ђака – сада академски грађани:
Необична паприка
11. 10. 2012.
Задатак за све
У гомили паприке од које сам спремала овогодишњу зимницу, наиђох на неке које имају необичне облике и поруке.
Упознајте и ви паприке које се плезе, мрште, чуде, подсмевају, њуше….
Напишите занимљив коментар о томе шта нам ове паприке поручују.
Необично раскршће небеских путева над Брестовцем
Необично раскршће небеских путева над Брестовцем
Још један топао и сунчан октобарски дан полако отиче. Додуше, нешто је свежије него претходних месеци, али то не умањује пријатност која баш прија после дугих врелих и спарних дана које смо овога лета претурили преко глава.
Настава у школи је завршена. Креће уобичајена шкрипа столица, журба у сакупљању књига и прибора и њиховом трпању у ранчеве и јурњава према излазу из учионице. Колико год пута да поновим правила безбедног изласка из учионице и непотребне гужве на вратима, не вреди. Тог тренутка послушају, сутрадан већ забораве и јуре као да ће им побећи аутобус. Просто не могу да верујем да нека обична, свакодневна правила понашања треба да понављам непрестано а ефекат је готово никакав. Упоређујем генерације и закључујем да су ове данашње стварно другачије у свему.
Кад последдњи ранац излете из учионице, кренух и ја.
Да, нисам погрешила, излете ранац, јер, већина деце су толико сићушна и мршава за свој узраст, да, кад пребаце гломазан и препун ранац на леђа, просто се од њега не виде. Изнад њега лепрша чуперак косице а испод се преплићу пикљаве ножице и тако, ранац за ранцем излићу из учионице успут се сударајући и жагорећи, да би се у дворишту издвојили у групице и нешто шушорећи, уз кикот и цику, наставили свако својим путем.
Одмах по изласку из школе (нешто после 17 сати), поглед ми привуче неуобичајено ишарано небо. Прво ме збунило, а онда одушевило и оставило без даха огромно необично миље од белих испреплетаних трака различите ширине и потке распрострто преко читаве чисте, бистре светло плаве небеске капе у позадини. Сунце се већ примицало западу али су његови зраци још увек осветљавали видик и небо чинили чаробним.
Овако нешто никад у животу нисам видела.
Онда схватих да су то трагови на десетине авиона који су ткали по небеском платну необичну игру својих трагова правећи креације које први пут у животу видим.
Онда се уплаших, јер овако нешто није се дешавало ни у време бомбардовања 1999. године када су авиони бомбардери душмански парали наше небо и сејали страх и смрт на све стране.
Ово сада лепо јесте, али није нормално за небо над Брестовцем коме је најближи и не тако прометан аеродром у Нишу а следећи у Београду.
Док сам збуњено и са чуђењем зурила у испреплетане траке по небу, окрећући се око своје осе као да стојим на неком точку, јер су трагови били густо испреплетани свуда около, досетих се свог дигиталног Canonа, фотоапарата који је мој сталан сапутник, и брзо га укључих да овековечим ову несвакидашњу појаву над мојим малим лепим селом.
Фото апарат је бележио слике дугих белих трака које су се преплетале у свим правцима, брзо се шириле прерастајући у велика бела поља најпре паперјаста, затим прекривена магличастим грудвама из којих се према тлу спустају велике кончасте завесе, да би се на крају све претворило у огромно памучасто поље надсвођено над селом по коме нови наилазећи авиони из свих праваца почињу нову игру преплетаја белих трагова.
На појединим местима трагови као да су просто извирали из једног стабла без корена и гранали се на све стране кривудајући успут као да су се предомишљали на коју ће страну а на другим као да хилљаде густо поређаних леденица виси чекајући тренутак да устреме на наше главе.
У ходу и окрећући се стално око своје осе и сликајући детаље раскршћа ваздушних путева около и над собом, стигох до парка одакле сам могла да видим и небо са других страна. Слика иста. Као да стотине авиона ткају по небу. Претходни трагови се расплињују у бела паперјаста поља а нови, тракасти настављају ткање и везове.
На југоистоку приметих венац облака боје рђе који се кретао према југу остављајући за собом обрисе Бабичке Горе огрезле у некаквој зарђалој тмини. Ово ми је баш деловало скроз неприродно за било које невреме које сама природа уме да приреди, а нарочито неприродно за овако ведар и сунчан октобарски дан.
Не знам шта се овог касног поподнева дешавало на небу изнад мога села, али знам да се десило први пут и зато бих волела да знам шта је био циљ десетинама авиона да вршљају по њему остављајући неуобичајене трагове, јер, у свом незнању и необавештености свашта ми се мота по глави. И поред чаробне слике која ме на почетку оставила без даха, каснијим понашањем мноштва белих трагова, појавила се сумња у нормалност оваквог протока ваздушног саобраћаја у времену од око пола сата или сат и добронамерност све ове магле и беличастог дима који су се спустили на тло. Не верујем да све то може бити пријатељ мога здравља, здравља моје деце и деце коју сам само пре око пола сата, раздрагане и кикотаве, испратила из учионице.
Ако су моје фотографије и опис некоме довољни да схвати и објасни о чему се ради, искрено молим да то учини јер сумња и нагађање из којих се рађа бојазан нису баш добри пријатељи ни за кога, а верујем да су све ово видели и многи други јер „небо је нешто сасвим, сасвим широко, па ипак може да стане у свако око“, рече песник.
Срећно, прваци!
5. 10. 2012.
Пријем првака у Дечји савез Србије
У ЗНАКУ ШКОЛЕ
Једва дочеках
овај прелеп дан,
животно важан
седми рођендан.
Сав сам некако
Крут, ал` блажен,
ни мало нисам
уображен.
– Дивно, заиста,
каже ми свак,
ти ћеш убрзо
постати ђак.
– Јесте, убрзо,
за месец-два,
сав поносан
додајем ја.
Имам ранац
и футролу,
свеске, књиге,
све за школу.
Сви ме више
пазе, воле,
цела је кућа
у знаку школе.
ДЕТЕ
Соба расте, срећа пуцка
кад се дете засмејуцка.
Дан окупи све славује
кад се дете осмехује.
Усред таме сунце греје
кад се дете срећно смеје.
Кућа цвета као воће
кад се дете закикоће.
Кад се смеје пар детета
насмеје се и Планета.
Кикотаријада права
тек у школи се дешава.
Сва се школа развијори
кад се у њој смех заори.
СЕДАМ ГОДИНА
Имам седам година,
торбу пуну књига,
имам и девојку
и нарамак брига.
У школи се ређају
активности разне,
код куће писање,
вежбање и казне.
Стално ме домаћи
прогања, нервира,
дан ме програмира,
никад немам мира.
Шкрабам по свескама,
гњавим граматику,
цео свет око нас
и математику.
У његово време,
каже прадед Тина,
имало се само
тих седам година.
Благо мом прадеди,
и времену старом,
ја сам награбус`о
с` учењем и даром.
Радунка Дуна Богдановић
Трампа
Т Р А М П А
Стигла деца из Африке
у Лесковац за паприке,
ал` им Лесковчани мали
безуслован услов дали:
– Донесите хитно нама
три брда зрелих банана,
добићете паприкице
за сву децу Африкице.
– Још ћемо вам уз то приде
дати оригинал скицу
за чувену, давно знану
лесковачку љутеницу.
Јер, другари наши драги,
познато је редом свима,
ви банана само жутих
а паприка сорти има.
Разноразне туршијаре,
сорте слатке, сорте љуте,
кратке, дуге, бабурасте,
зелене, пегаве, жуте.
Низаче фасадерке,
сочне капије беле,
бананчићи наранџасти,
и бабуре дебеле.
Ту су меснате ајварке,
и жестоко љуте клинке,
величина разноразних
лесковачке џинке.
А што се ајвара тиче,
светски знане еко славе,
лесковчани ненадмашно
њега знају да направе.
Сада деца из Африке,
у сласт грицкају паприке,
а крај малих Лесковчана
брдо кора од банана.
Радунка Дуна Богдановић
Разредна настава 