ЛИЧНА КАРТА
Пуна адреса рођења:
Срез врањски.
То ти је тамо где је Бора Станковић покушао да ослика дерт и спере нечисту крв, да укроти и укроји разбуктале дамаре срца у патријархалне законе средине, да у један рам здене лепоту пламена истинске љубави и снагу непробојне женске оданости, да у чаши вина стопи непролазан бол срца и строгост породичних закона, да у мучењу душе помири мирис сувог босиљка и тугу увеле руже, да наслика тихо трпљење потчињене жене и бахато бекријање мушке патње, да смело разголити мушку сујету и сурово власништво над женском немоћи.
Општина Владичин Хан.
Тих, миран градић кротких, срдачних и гостопримљивих људи, издошлих из околних села и заселака, одбеглих из туге планинских беспућа и недођија, начичканих по странама градића који се сместио у рупу као на дну огромног бунара по чијим зидовима, са дна према горе, ничу куће као печурке после кише. Кроз само дно тог бунар-градића мигољи Јужна Морава непрестано журећи давно утабаним својим путем да Северу, једином речном Горе, (јер глава отаџбине, кажу, никако не може бити Доле, без обзира на ток реке), том Горе вековима преноси поздраве сa Југа, и стално га подсећа на своје постојање и на своју и његову муку због тог постојања.
Село Ружић.
Планинско село разбацаних кућа по околним бреговима и брдима, по простору надмашило и сам велеград, по броју становника једва један његов солитерчић, али расклопљен и раскомадан тако да је сваки његов дом зденут на посебном брежуљку, а уместо спратним степеницама, сви су повезани мрежом козјих стаза и стазица које се пробијају кроз гудуре и дуге тунеле од бујних и густих шума и огромних грмова дивљих ружа које су кумовале његовом имену.
Махала Маковиште.
Може и заселак, свеједно. Кажу, Богу иза леђа. Не, није Богу иза леђа. Не знају, а неће да науче. Онима Горе је иза леђа. Свима који су до сада прохујали а још више онима који ће убудуће хујати кроз моју за муку створену отаџбину. Сви они, одакле год доспели Горе, газе, газе, буље у нечија туђа, често далека дворишта, а не осврћу се да макар погледају шта су успут згазили, чију су и какву душу згњечили својим саможивим чизмама од седамдесет миља.
Богу иза леђа не може бити брег кога Сунце првога изљуби у рану зору па га препусти дану и његовим жуљевима и радостима, а увече, после свега, њега последњег ушушка у разнобојне снове и бриге, па тек онда и само креће на починак. Између та два свакодневна нежна загрљаја, бујао је живот раздвојен у две разнобојне половине – дневној, пуној живота свега што је створено, рођено или изникло, и ноћној, крцатој сновима и сањарењима. Свака половина живела је у својим бојама, на свој начин, у свом свету, а опет, биле су нераскидиво увезане зрацима истога горштачког живота и пламеном истих црвених макова који су кумовали имену засеока.
Задња пошта Џеп.
Село, доле дубоко, испред и иза непредвидива река, а са обе стране планинске стрмине. Излаз само према небу. Зато је, ваљда, Џеп.
За случај да не верујете, као мој бивши професор историје (Црногоац) у бившој Учитељској школи у Алексинцу, пише у географској карти Србије. И он је пронашао кружић са именом Џеп, али тек пошто ме је изгрдио, и умало казнио што рекох да сам из Џепа. А ја рекох тако јер, размишљах, Ружић је мало село, Маковиште још мања махала, Џеп је познат, има га на карти а има и железничку станицу. И – награбусах док га не убедих да погледа у мапу.
Улица – не постоји, број куће 96.
Не сећам се ко, када и зашто је тај број доделио мојој родној кући. Ми, тамо горе, нисмо никад били бројеви. Увек смо били слободни људи, са именима, презименима, и надимцима, разуме се, надимцима који су увек били важнијим од свих записаних генералија у општинским књигама. Тако нас је и чика поштар проналазио. Уствари, поштоноше смо били сви ми. јер писма и шарене, давно заборављене честитке је доносио онај ко сиђе у Џеп по неку намирницу коју нам природа није могла сама подарити, а која је неопходна за наше скромне животне потребе.
Надморска висина – скуп читавог братства кршних храстова.
А они, богати, важни и увек на власти, никад нису из својих поседа протеривали ни букву, јасен, или брест, ни дрен, глог или дивље крушке. Никад и никог. Где би кладенци бистре хладне воде гргорили и надпевавали се са птицама да није крошњи китњастих букава надсвођених над њима. Како би се надметали са веверицама у касну јесен кад нестану сви други плодови, да није дивљих крушака које дотле смекшају и угњиле па постану специјалитет и конкуришу јарко-црвеним дрењинама и већ смежураним презрелим шипурцима.
Исхрана – чиста, природна и богата свим могућим витаминима и минералима.
У том свету није било глади. Природа богата разноликостима биљног и животињског света, у својим шпајзевима и кухињама гомилала је залихе хране од раног пролећа до касне јесени, и тако, заједно са нама, пркосила онима који су заборавили на нас, мале, смештене себи иза леђа.
Храна, чиста, природна, нетакнута хемијом, чисто упакована и размештена по шароликим природним плантажама и кухињама које чини целокупан простор планине и њених обронака. Од раног пролећа па до касно у јесен, на сваком кораку маме разнобојни плодови и намирнице и просто се сами нуде гладним пастирима, ђацима-путницима, пролазницима, деци коју су игра или намера одвеле ван кућних дворишта. Све што из те кухиње убереш, откинеш или из земље извадиш, није било ни чуло за хемију, а прскање се помињало само кад киша пада или се старим лончетом или шерпом из повећег вира баца вода на леје са паприком, парадајзом или купусом. Све је било и храна и лек. Здравље нам је на образима пуцало. Све смо на ногама претеривали – прехладе, грип, богиње, све.
У рано пролеће, младо, тек измигољено буково лишће, сложено једно преко другог па уролано, умело је да буде пријатан ролат, нарочито кад се враћамо из школе, изгладнели и уморни, јер већина од нас проводила је већи део времена путујући до школе и назад, него боравећи у самој школи.
Ливадско зеље, кисељак и коприва знали су да нас почасте укусном чорбом, питом зељаницом или пројом. За то су биле задужене наше маме и баке. Топло, тек помузено кравље или овчје млеко и зељаница у којој још цврчи загрејана маст, прсте да полижеш.
А тек кад стигне мај па јун, кад почну да стижу разноразни плодови свуда по шуми, пропланцима и врлетима, е тек онда настану богате гозбе. Да бираш. Неком се науме дивље јагоде, и ето хајке на шумске јагодњаке и претраживања врлети и жбуња. Мирисни црвени плодови, често скривени испод лишћа, изазивају и маме. Како коме одговара. Некима да на лицу места пуне стомачиће, другима да напуне шаке, па да тек онда гурају у уста и мељу, трећима да праве ниске или букетиће, затим да седну на камен или пањ и, натенане, крену у густирање.
Ако нешто преостане после тих хајки, мајке уграде у слатко, пекмез или сок. А, богами, преостане. Увек смо се чудили где их то наше мајке проналазе кад ми све пропланке и шумарке пажљиво претражимо и прописно опељешимо. Их, како нам се у јесен зацакле погледи кад у подрумским полицама угледамо тегле и флаше пуне разноразних посластица у црвеним, плавим, жутим и ко зна каквим све бојама и нијансама.
Мој брат Жика, нарочито је и са посебним задовољством, трљао дланове и загонетно се смешкао:
– Ће буде зимус гозба, ал` ће буде и галама!
И стварно. Сећам се, мајка се једне зиме све чешће жалила да јој се слатко чудно квари. Кад је схватила да је Жика све тегле преполовио, затим их допунио водом и поново завезао, било је касно. Жика је храбро отрпео ударце смрзнуте шљивове гране, за наук, да се никад више не сети да краде слатко.
– Могао си да потражиш! Знаш да би` ти дала, угурсзузе један! Сад нема ни за тебе, ни за послужење. Још једном нека ти се то деси..!
Десило се, наравно. Следеће зиме поче мајка да се жали како јој мишеви нападају слатко.
– Изгрицкају најлон, па тамане, погани! Ни мачке више нису што су биле! Џабе ги само товимо! – често се јадала мајка.
Али, авај! Једног дана, вероватно у журби, мој ти Жиле заборави виљушку поред тегле. И, наравно, мајка схвати:
– Замисли, Коће! Ма да не верујеш ни на очи, ни на мозак! Бараба, виљушком исцепка најлон да личи као да је миш са зуби изгрицкао, па брише теглу по теглу. Ма гледам ја, ништа друго не дирано, само слатко. И чудим се. Еј, тешко мени! Неће има ни гости да послужим. Ма само да ми дође..!
Наша рођака и комшика Косара се не чуди. Смеје се и каже:
– Па што се, Јелке, чудиш?! Зар га не знаш какав је немајмир? Не дирај га, твоје дете – твоје слатко.
Злочесте и често неприступачне купине су посебна прича. Било их је у изобиљу и свуда, испод и изнад путева и стаза, по пропланцима, ливадама, шумарцима, њивама. Има их, али се не дају тако лако. Још ниси ни пришао да им покупиш примамљиве тамномодре плодове, начичкане по врховима изџигљалог шибља осипаних трњем разног калибра, оне крећу у напад. А кад навалиш да трпаш у уста, шаке или котарице, навале и оне да гребу као разбеснеле мачке. Кад се, најзад, испетљаш и распетљаш из бодљикавих шибљастих опасача, друштво не може да те препозна онако модромусавог и избразданог црвеним тачкастим пругама. Тешко оном ко се не потруди да прибави дугачак кукасти штап, па лепо привуче конопчасту грану и тако надмудри купину.
Ипак, уз мало храбрости, битка са злочестом купином се никад не губи. Изгребан или не, слатких плодова се увек прописно нашмуљаш и увек ти остане за други пут, а бога ми, остане и мајкама за слатко и сок.
Ипак, уз мало храбрости, битка са злочестом купином се никад не губи. Изгребан или не, слатких плодова се увек прописно наједеш и увек ти остане за други пут, као и за слатко, и сок.
Дивље крушке нарочито су слатке кад изгладнимо при повратку из школе или јурећи за стоком по шумским пашњацима.
У јесен, кад понестану јагоде, купине, слатке крушке и јабуке, краставци и парадајзи по баштама, једино дивљих крушака има на претек. Тад постану слађе од меда. Нарочито ако им дозволимо да угњиле.
Знали смо сваку крушку по шумарцима и пропланцима, и где год да се нађемо, понека од њих би нас нахранила.
Ако нема крушака у близини, ту су црне глогиње. А тек дрењине, кад угњиле, или оскоруше? Прави слаткиши.
Какви данашњи слаткиши, чоколаде, кроасани, разноразне слатке и слане грицкалице!? Све је то хемија. Чиста болест. За паре купљена.
Моја генерација живела је у време чисте, бесплатне биологије а са хемијом се борила само у школама.
Како да заобиђем дудиње, беле, сиве, а нарочито модре и црне због којих смо често мењали лични опис, или дивље трешње, ситне али слатке, а бога ми и питоме, нарочито Милојеву иза моје куће по којој смо се вешкали сваки дан до последњег плода на високим дугим гранама и са које смо често непромишљено скакали када би зачули громак Милојев глас који нас је опомињао из даљине и, онако, угрувани, мусави, са поцепаним мајицама и панталонама, уз кикот се, куд који, раштркавали около. Како да заобиђем шљиве белице и јесењке, тугаљиве трњине, цветове медунике, лешнике и орахе, нарочито оне изнад Сентине воденице због којих смо се са веверицама такмичили у вијању по њиховим гранама опруженим изнад огромних стена обавијених загрљајима мрежа од купинових ужади и узица…
Ма не могу ја све састојке нашег тадашњег мениа овде да дотакнем. Има ту грађе за читав роман.
Позајмљен видео запис од Јожа Јожике Крајиновића
ТРЕЋЕ СВЕТОИЛИЈСКО ВЕЧЕ У ПЕЧЕЊЕВЦУ
30. јул 2016. Печењевце
Огњана Марија 2016. Вече. Топло али пријатно. Двориште Дома културе у Печењевцу. Дугогодишња традиционална манифестација Културно лето „Светоилијске вечер 2016“. Столице на асвалтном платоу између два травњака поређане дворедно. Под конац. Као у авиону. Све плаве.
Пристижу и гости – учесници треће вечери од 5 колико траје ова манифестација. У Томином Печењевцу. Духовно вече јер је посвећено духовној музици и лепој писаној речи. Пристиже и публика, грађани Печењевца.
Домаћини, Дејан Марковић, директор Дома, Биљана Павловић, координатор организатор свих културних дешавања, остало особље, сви су ту, сви насмејани, ведри, гостопримљиви, поздрављају госте, сваком пожеле срдачну и топлу добродошлицу.
Програм отвара Биљана Павловић, жена коју краси учитељска креативнот да осмисли, истрајност да оствари своју замисао у великој палети озбиљних кулрурних дешавања у овом малом али живом селу, и домаћинско умеће и топлина да организује, осмехом дочека, изнесе и испрати сваки догађај. Најављује Градски хор из Алексинца под диригентском палицом младе амбициозне професорке музике, рођене баш овде, у Печењевцу. А амбиције и љубав према свом послу су чудо. Марија је из Печењевца. Живи са породицом у Нишу, ради у ОШ „Бранко Радичевић“ у Брестовцу, спрема и диригује Градским хором у Алексинцу, успут – негује малену дивну жива ватра девојчицу, путује на посао на југ око 25км и још више на север да припрема и диригује хором. И све стигне. Е, то не може свако.
А кад хор запева, дивота, милина слушати. И то није цео хор ту. И није у акустичној сали, него напољу на отвореном. Песме праве, старе, истовремено поезија и глас за душу. Без оркестарске пратње. Само диван, топао и нежан сноп мелодија људског гласа разли се кроз тиху и топлу летњу ноћ. Мелем за душу.
Између сета хорских руковети наступали су песници својим песничким тренуцима утканим у стихове, да посебни животни тренуци не испаре, да се не забораве, да доките ово дино музичко вече, Стихови Мимице Костић и Зорана Јовановића из Лесковца, Вере Цветановић из Бабушнице, професорке српског језика и песникиње која стигне да обогати многе песничке вечери и манифестације по Србији, својим или ђачким стиховима из своје Песничке радионице коју већ годинама успешно води у својој Бабушници и Радунка Дуна Богдановић из Брестовца.
За крај програма изненађење – хорски обрађена песма Бранка Томе Здравковића, поклон његовим Печењевчанима и свима који воле његову песму и певање и радо је и данас слушају, а таквих је много на овим балканским просторима. Заиста, диван крај ове дивне печењевачке вечери.
Дејан Марковић, директор Дома културе је захвалио присутнима и гостима за присуство и позвао их да у још већем броју присуствују и следећим вечерима.
А публика! Печењевачка публика је нешто посебно што морам да истакнем и похвалим. Све време, од почетка до краја вечери, пажња на високом, савршеном нивоу, као да су у Опери а не под ведрим печењевачким небом. Ни жагор, ни шапат да се чује. Свака част, Печењевчани. Дивни сте. Онај здрав, нормалан и очекиван смех након Зоранових песама на нашем локалном језику, Залупајка, Тутка и Ненајешник је очекиван јер Зоранов је и циљ да насмеје слушаоца, а смех је лек.
И не, на крају није био крај. Док се публика разилазила, зачуше се звуци наше дивне старе традиционалне музике, па коло, па она алексиначка хорска омладина предвођена Брком се ухвати у коло. Придружи им се и Биља. Вече је лепо протекло и завршило се. Опустила се. Разиграше се, оплетоше по дворишту, и… тако до поноћи.
Ово је Србија!
Професионално опредељење – учитељ од рођења.
МОЈА ПРИЧА
„Аутобиографски записи“, Радунка Дуна Богдановић
Још у време најранијег детињства, пре поласка у школу, у свакој игри коју бисмо као деца осмислили, ја бих увек била учитељица. Moj први учитељ био ми је мој стриц Данило звани Дане. Свега седам година старији од мене, основношколац једини из махале, ауторитет. Прво ме је научио да читам, пишем и рачунам. Онда би ми из својих старих читанки задавао домаћи задатак – учење песмица напамет. Сећам се да сам стално под мишком носила једну кутију попут футроле и у њој књиге из којих сам учила док сам јурила за овцама или у паузи између игара са осталом децом. Увече би стриц Дане проверавао да ли сам и колико научила. То моје учење није било морање, већ задовољство. Он је то осетио и посвећивао ми пуну пажњу. Уживео се у улози учитеља исто онолико колико и ја у улози ђака.
Једне јесени кренула сам стварно у школу. Првог дана у школу ме је одвела моја прабаба, баба Симка. После дугог пешачења ушли смо у једно велико двориште у коме је било много деце. Како ја на својој планини нисам навикла на много деце, то ме мало збунило, вероватно и уплашило, па сам све јаче стезала баба Симкину руку и гурала се уз њу. У једном тренутку пришла нам је једна прелепа млада жена, помиловала ме по коси и рекла:
– Како си ти лепа девојчица! Сигурно си првак! Како се зовеш?
– Дуна, – промуцала сам.
– Како?
– Дуна, поновила сам.
– Дуна! Јел ти то право име? – нежно али са чуђењем у гласу питала је гледајући час у мене, час у баба Симку.
Баба Симка је прво потврдила, па се досетила да ми је то надимак, готово једва се сетила мог правог имена и најзад су се споразумеле да сам Радунка Ђокић и да сам из Маковишта.
– Радунка, ја ћу бити твоја учитељица, – рекла је жена, помиловала ме још једном, разменила још неколико речи са баба Симком и отишла.
Баба Симка ми је нешто објашњавала, али је ја уопште нисам ни слушала, ни чула. Са дивљењем и одушевљењем сам гледала за својом прелепом учитељицом у јакни боје цигле и мислила на њен топао поглед и нежан глас.
Тада сам одлучила: кад порастем, стварно ћу бити учитељица.
Од тога дана живот ми се скроз променио. Пут до школе, дуг скоро шест километара, био је пун опасности. Низ планину стрм, целом дужином кроз густу шуму, нигде куће и људи, а кад се спустимо у реку, нигде моста а ми морамо да је прелазимо на неколико места на којима су постављена обична, уска, скоро иструлела брвна. У пролеће и јесен Гарваница надође, преплави их и већину однесе. Тада се ухватимо за руке и уз једвите јаде, саплићући се о узнемирено камење и борећи се са набујалом реком, једва некако пређемо на другу страну. Зими се брвна заледе, сијају као да су од стакла. Тада изујемо пиротске гумене опанке и у вуненим чарапама, некако савладамо брвна. Колико ми је пута само застао дах над Гарваницом, залеђеном или надошлом, мутном и бучном, то сам Бог зна. А током зиме, свакодневно, моје место у учионици било је поред топчог брбљиве фуруне. Ту би ме учитељица редовно посадила како би могла да ми се осуши мокра одећа и обућа. Како су зиме тада биле снеговите и хладне, најчешће су ногавице мојих панталона од „ђавоље коже“ биле толико смрзнуте да сам имала осећај да сам на ногама навукла ћунке. Поред разбубњале фуруне ногавице су се размрзавале и цедиле а по даскама већ похабаног, масног и потамнелог бродског пода, испод моје столице често би се због тога разлила барица.
Тако ми је дан пролазио у разноразним изазовима и авантурама на путу до школе и назад.
Увече, уз помоћ лампе или гасарчета кад је мајци потребна лампа за плетење или ткање, чекало ме је учење и писање домаћих задатака, ујутру тестије и кантице да донесем воду са кладенца, добар километар удаљеног од куће а недеља, празници и летњи распусти су били резервисани за чување стоке и помоћ мајци око пољопривредних послова.
Моја летовалишта у време распуста била су пландишта, пашњаци, шума, Долина и моја увек атрактивна и разноћудна река Гарваница.
Моја родна кућа у зимској одори
Све сам ја то умела да упакујем у свој радни дан и да уз то, вредно и предано учим. Моја учитељица Душанка и њен супруг, Никола Качаревић, наставник српског језика, били су моји идоли за будуће професионално опредељење. Просто сам их обожавала, а они су се поносили са мном и мојим учењем.
Кад сам стигла у осми разред, у време кад је требало одлучити се за упис у средњу школу, настали су проблеми са мојим родитељима. Они су одлучили да ја идем у медицинску школу и тачка. Учитељска школа дуго траје, читавих пет година, могу због тога остати уседелицаса то је тада била велика срамота за породицу, тешка је школа а Алексинац и Врање су далеко, тамо немамо никог свог који би ме контролисао да ли учим и како се понашам, хоћу ли уопштемоћи да је завршим…? Медицинска школа је у Лесковцу, траје краће, тата ради у том граду па би ми био увек „за петама“, а осим тога, лечићу их кад се разболе. Из угла родитеља, аргументи прави, оправдани. Нису помогле ни моје молбе, ни плакање, ни образложења да медицински посао нити волим, нити хоћу, нити могу да га обављам.
Мој последњи адут била је претња да ћу их пријавити милицији што ме силом терају да упишем школу коју не волим. Тата се на то само насмејао.
На крају, кад ми и то није упалило, избегавала сам о томе да разговарам. Била сам очајна, беспомоћна, и како се приближавао крај школске године, постајала сам све ћутљивија и тужнија. Моји родитељи су то протумачили као да сам се помирила са судбином.
Осми разред сам завршила са одличним успехом. Нисам се радовала, чак ми је било свеједно. Зар је важан успех ако не могу да упишем школу коју волим и ако не могу да радим посао који волим изнад свега? Тако сам једног дана села наспрам своје мајке, дуго ћутала и најзад, готово сломљено, промумлала:
– Добро, мамо. Упишите ме у ту вашу медицинску школу. Али само да знаш, кажи и тати, завршићу је, неће ми то бити проблем, али после нећу да радим. Предаћу вам диплому па с њом радите шта хоћете. Не могу то, не могу са болеснима, умрлима, свакаквима. Донећу вам диплому и готово. Нећу да радим. Кажи то и тати да се после не љути.
Мајка ме само гледала, ништа није рекла.
Следеће суботе, кад је тата дошао са терена где је радио као грађевински радник, њих двоје су ушли у собу. Док сам, седећи на троношцу, лактова ослоњених на колена и главе заривене у дланове, размишљала како ћу и шта даље и какав ће ми смисао имати будући живот кројен по мери мојих родитеља, пренуо ме татин грмећи глас:
– Дуно, дођи овамо!
Готово је, помислила сам, невољно улазећи у собу. Следи коначна пресуда о доживотној робији.
Села сам на кревет и сагнуте главе чекала изрицање пресуде.
– Слушај ме добро! Ти знаш да учитељска школа траје пет година, а ти си женско дете. Знаш да је далеко, тешка је и скупа а ми немамо паре, не можеш често ни ти да долазиш кући, ни ми да долазимо код тебе – говорио је тихо, споро и некако као туђим гласом.
„Знам, знам све. Знам, кажи већ једном и пустите ме на миру“, мислила сам у себи док су ми неки жмарци, мрави и јад играли у грудима и желуцу рушећи ми и последње трунке наде.
– Мајка и ја смо одлучили – наставио је отац – да, пошто толико волиш, ипак упишеш учитељску школу…
У неверици, подигла сам главу, разрогачила очи, зинула од чуда а из мене је излетело:
– А???
– То што си чула. Спреми се за пријемни и упиши учитељску школу. Али пази, води ред шта радиш. Бићеш сама. Неће бити лако. Ми немамо паре. Мајка мора да прода јагањце и овце да би те уписали и да би ти купили неки јефтинији инструмент за музичко. Моја радничка плата је мала, и сама знаш да и овде, сви на окупу, једва излазимо на крај, а како ћемо од јесени, не знам. Мучићемо се и ми и ти, али мораш да је завршиш. Немој после да ми се жалиш и налазиш оправдања. Све што можеш од хране, носићеш одавде, мораћеш сама да спремаш. Муке су то, знамо ми. Мајка ће највише да пати. Каже да више неће да јој се услади једење све док размишља да ли ћеш ти имати шта да једеш или ћеш трпети гладна, али то је. Тако је то чим деца почну да излећу из гнезда.
И даље сам буљила час у једног час у другог не верујући у оно што чујем. Најзад су ме, мајкин забринут поглед и очев озбиљан, превише тих глас за његову нарав, уверили да је оно што чујем, истина. Први пут после дужег времена вратио ми се и засијао осмех на лицу.
Одједном сам поново оживела. Све сам им обећала и са свим условима се сложила. Важно ми је било само то да ћу остварити своју тада једину жељу.
Живот ми је тог тренутка поново добио смисао.
Остварићу свој сан.
И ДАЉЕ ТЕ УБИЈАЈУ, ОТАЏБИНО МОЈА
И даље те убијају, отаџбино моја,
убијају те чиме год стигну – и туђини
и наши,
ваздухом и водом,
храном и речима,
мислима и болештијама,
делима и неделима,
и кад си будна и кад спаваш
убијају те,
ни правда, ни Бог,
ни јуче, ни сутра,
ништа их не плаши.
Деценијама те убијају,
убијају ти памћење и гуше сећања,
карикирају ти знаност и тамниче наду,
протерују ти младост и черече старину,
погане ти језик и ћердају дедовину,
обећавају ти рај а сеју беду,
робови ко аветиње улицама ходе,
жедну те преко воде преводе
и туђини и наши
и ништа их не плаши.
Што мање имаш, све те више музу,
копају ти куће, школе празне,
једино болнице и гробља пуне,
руше братске мостове а душманске граде,
млате мочугом а не дају да плачеш,
срце ти ваде да га пресаде
у неке туђе груди,
у душманске те канџе воде
и туђи и наши
и ништа их не плаши.
И туђинима и нашима,
у очима само дукати сијају,
кадија те тужи, кадија ти суди,
отаџбино моја,
све за твоје добро сутра, кажу,
а сутра више нема јер га данас убијају
и туђини и наши
и ништа их не плаши.
Радунка Дуна Богдановић
ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!
НАЈЛЕПША СРПСКА ЗДРАВИЦА
ЗДРАВИЦА НАРОДУ СРПСКОМ
Љубивоје РШУМОВИЋ
Народе, нека ти здравица ова
Буде уместо благослова
Што год радио деца ти се рађала
И када певао и када сневао
И када мукама одолевао
Деца ти се рађала
И када ратио и када патио
И када памтио па вратио
Деца ти се рађала
Није богат ко има волова
Већ кћери и синова
Није силан ко има пушака
Већ колевки
Нек љубав надјача
Нек не буде плача
Осим дечијег
И када учио и кад се мучио
И када свету тајну докучио
Деца ти се рађала
Силни нек се свађају
Слаби погађају
А теби нек се рађају
И када љубио
И кад огрубио
И када главу с рамена губио
Деца ти се рађала
А даће бог да роди зоб
И узри клас па да буде
И за коње и за нас
И када свеца славио
И када школу правио
И кад се у чуду чудом бавио
Деца ти се рађала
Народе српски!
АМИН!
Sad mi maca došla na vratanca
Došla mi maca na vratanca,
deluje mi malo jadna,
ili joj je noćas hladno,
il` je žedna, ili gladna.
Kiša izgubila orijentire
5. avgust 2014.
Opet nebeski topovi i paljbe,
opet pljušte slapovi kiše,
Jes` da su dosadni i teški
al` se posle paljbe lepše diše!
Varljivo leto
2 7. jul 2014.
E, vala, moram da ga javno izvikam! Ovo više, stvarno, nema smisla! Ovo li je leto?! Ovako varljivo, bez uobičajenih pravila o ponašanju?! Agresivno i bahato! Rušilačko! Nemaš poverenja ni u jedan njegov dan! Ne znaš kakve zloće će nam poslatu ujutru, ni uveče, a još manje usred noći kad mu niti je vreme, niti ima smisla da nam, to što radi, radi iza leđa, podmuklo, dok spavamo i nemamo mogućnosti da mu se suprotstavimo!
Pa noćas, posle ponoći i pred jutro je ludelo i mahnitalo!
Onda je ponovo krenulo danas oko 18,30 sati! Najpre vetar! Sve luđi i razgoropađeniji! Ne da da pozatvaram vrata i prozore! Gura kao izbezumljen! Jedva savladah vrata na sobi da bih zatvorila ona na terasi! Da me iz rođenog stana ne odnese! Ludi sve jače! Smračilo se! Smušilo! Stuntilo, što bi rekla moja baba! Nakostrešilo sa svih strana! Tutnji najpre podmuklo, kao iz podzemlja da dolazi! Zatimsve glasnije i otvoreno! Prepliću se mrežaste munje po nebu sve do same zemlje! Besne gromovi na sve strane! Kao da se krši sve živo i neživo! Uz sve to, pljusak izgubio sve kočnice! Prosto se dimi od siline slapova vode koji, uz glasan topot, kao da krdo konja juri napolju, udaraju o tlo, krovove i krošnje drveća!
Nestade struja! Grunu nebeska granata nedaleko! Navali još jača kiša, tutnjava i sevanje! Stižu jedno drugo! Moja sklopka na strujomeru izbaci. Čudno! U selu svuda ima struje. Uključih sve očne i ušne senzore. U zgradi se ništa ne dešava osim što mučan i sablasan mrak u mojoj sobi para zmijoliko sevanje.
Dobro je. Promašena je zgrada. Samo je antena na krovu poklekla od siline udaru. A sklopka, stara, nemačka – odradila je svoje. Svaka joj čast!
I tako, ludo i razuzdano, trajalo je čitav sat i po. Do 20 sati. Ni tada nije stalo. Samo se primirilo. Podmukla tutnjava i sevanje se preselili prema Nišu i Leskovcu, naročito prema Nišu. Kiša oslabila.
Jok, more! Gruva u talasima! Čas nad mojim Brestovcem, čas dalje, prema Nišu. Ide, pa dođe. Kao da se igra žmurke sa nama.
Evo, u finalu pobedismo Mađarsku u vaterpolu! Ubedljivo i trijumfalno, 12:7! Osvojismo zlato! Evropsko! Radost do neba, ovakvog sablasnog, pocepanog i ludog!
Već je 22 sata a podmukla grmljavina nam se iz daljine opet vraća i pokazuje svoje oštrokondžaste zube. Kiša pojačava tempo. Seva sve bliže.
Uh, opet udara nekud blizu! Neće valjda opet onako, dušmanski!…
Isključujem sve što je vezano za struju… Na sreću, ima je… Prelazim na čitanje knjige. Sati prolaze. Ludo vreme ne namerava da prestane. Tutnjava se i dalje igra. Čas je blizu, čas se udalji. Sevanje takođe. Vrti se od Niša do mog Brestovca, čini mi se. Ne znam. Ko zna dokle sve doseže ovaj belaj od vremena.
Evo, i ponoć je prošla agruvanje ne prestaje. Čas povremeno, čas često, ali uvek jako, praskavo, pa podmuklo, i… dosadno. Internet odavno u prekidu. Televizija takođe.To već i nije važno. Ne gledam televiziju. Odavno.Otkad sam shvatila da je ona javni ispirač mozga i emiter negativne energije koja mi baš i nije potrebna u ovo, inače teško i ludo vreme. U svakom pogledu, teško i ludo!
Evo, teče i drugi ponoćni sat. Ma neću više da se raspravljam sa ludim vremenom! Odoh u krevet!
Čitanje knjige u ovo doba će me najbrže uljuljkati u dubok san. A sutra je novi dan.
Разредна настава 